U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija – „Da li je monarhija u Srbiji zaista ukinuta“.
Matija Bećković je jednom prilikom izjavio: „Da je Srbija neregularna republika to zna svako, a da je regularna Kraljevina ne može poreći niko!“ Mnogi su skloni da njegove reči tumače kao čisto pesnički način izražavanja pripadnosti ideji monarhizma i zalaganju za njenim vaspostavljanjem u Srbiji. Ali da li je zaista tako? Ove reči kriju jednu mnogo dublju poruku.
Podsetimo se načina na koji je Kraljevina u Srbiji ukinuta.
Deklaraciju o ukidanju monarhije i uspostavljanju republike donela je 29. novembra 1945. Ustavotvorna skupština FNRJ, formirana nakon izbora održanih 11. novembra iste godine. Ključ pitanja koje je i tema ovog teksta leži u samim tim izborima, i tome da li odluka koja je doneta nakon njih može biti legalna i legitimna.
Komunisti su u svom dobro poznatom maniru, pre samog glasanja sproveli žestoku represiju, gušeći svaku opoziciju. Milanu Grolu, jednom od retkih predratnih političara koji su se vratili u zemlju u nadi da će u demokratskom predizbornom procesu moći da predstavljaju protivtežu Komunističkoj partiji, je zabranjeno delovanje, a mnogi njegovi sledbenici će stradati i/ili biti zatvarani u čistkama koje su usledele (među njima, nešto kasnije i naš veliki pisac, Borislav Pekić). U takvoj atmosferi, jedini glas koji se mogao čuti do izbora je bio glas Komunističke partije! I ne samo do izbora, nego i na samim glasačkim mestima, s obzirom da su i ona bila okićena propagandnim plakatima i parolama. Naravno, pored ovakvog vida reklame, postojala je i ona mnogo efikasnija, sprovođena po noći, sa pištoljem prislonjenim na slepoočnicu „nepodobnih“ građana i uz otvorene pretnje njima i njihovim porodicama. Uz zatvore pune građanske i intelektualne elite i sve veći broj ljudi koji bi netragom nestali, ovaj vid propagande je bio veoma efikasan, toliko da bi im i sam Gebels pozavideo!
Kada je došao dan izbora, a kako se opozicija, ionako malobrojna, grupisana u Udruženje opozicionih stranaka, pod pritiskom represija odlučila na bojkot, narod je imao mogućnost da svoj glas da ili listi Narodnog fronta ili da glasa protiv, ubacujući kuglicu u kutiju bez liste. A čisto podsećanja radi, glasalo se tako što bi birač uzeo gumenu kuglicu u ruku, potom bi je spustio prvo u kutiju Narodnog fronta, pa u „ćoravu“ kutiju i potom pokazao praznu šaku. Protivljenje KPJ-u je onemogućila i činjenica da dok su kutije Narodnog fronta iznutra bile obložene čojom, „ćorave“ nisu, uz obrazloženje da „nije bilo dovoljno materijala“, tako da je svaka kuglica ubačena u njih poprilično odzvanjala. Prilično zgodno, idealno za izbornu komisiju sačinjenu isključivo od komunista, da mogu da zabeleže u svoje spiskove ko je „reakcija“ (prisetimo se genijalnog filma „O pokojniku sve najlepše“ i Buđonija (igra ga Bogdan Diklić) koji u rupi u podu beleži one koji su protiv).
Nepotrebno je naglašavati da je uspeh bio potpun i farsa je mogla da se nastavi dalje, donošenjem već pomenute Deklaracije od 29. novembra 1945.
Vratimo se sada na pitanje koje sam postavio na početku – Da li je monarhija u Srbiji zaista ukinuta? Jugoslovenski komunistisu želeli da stvore iluziju demokratije, za razliku od svoje ruske sabraće, koji su monarhiju ukinuli tako što su zverski pobili skoro celokupnu Carsku porodicu! (Siguran sam da bi i naši revolucinari sproveli isti recept, ali hvala Bogu, pa je naša Kraljevska porodica bila van njihovog domašaja.) Oni su rešili da se igraju parlamentarizma, da fingiraju demokratski proces i režiraju izbore iz kojih su izašli kao pobednici. Ali demokratija se ne može lažirati – ili je ima ili je nema! Ako je nema, onda je to prosto i jednostavno – diktatura! I kako se rezultati takvih izbora, ako se već tvrdi da su demokratski, mogu uopšte posmatrati kao legalni, legitimni i obavezujući! Ako sa stanovišta demokratije i istinskog parlamentarizma posmatramo stvari, današnja republika je nelegalna i monarhija pravno nikad nije ni ukinuta, zato što ni Ustavotvorna skupština koja je izabrana na neregularnim izborima ne može imati ni legalitet ni legitimitet i sve odluke koja je ona donela su ništavne! Upitajmo se – može li se zakon zasnivati na bezakonju!? (Kao primer možemo pogledati u našu noviju istoriju i izbore za organe lokalne samouprave iz 1996. godine. Narod nije želeo da prihvati fingirane rezultate pokradenih izbora i nakon višemesečnih protesta se izborio da vlast na lokalu dobiju oni ljudi koji su je na izborima i osvojili, oni koji su imali više puta u tekstu pomenuti legalitet i legitimitet. Pa ako se nisu mogli prihvatiti organi lokalne samouprave koji vlast nisu dobili na izborima, nego njihovom krađom, kako onda može biti regularna Ustavotvorna skupština iz 1945. naročito ako se uzme u obzir koliku važnost imaju odluke skupština opština i gradova, a koliku ona na samom vrhu države.)
Kada nazovemo stvari pravim imenom i zanemarimo to što su pripadnici KPJ želeli da se „igraju“ demokratije, Deklaracijom o proglašenju FNRJ je započela era komunističke diktature i tada su postavljeni temelji na kojima je sagrađena država u kojoj i sada živimo. Temelji bazirani na ubistvima, teroru i lažima. Temelji koji su umesto vodom zaliveni krvlju nevinih. A da li kuća sagrađena na lošim osnovama može biti stabilna? Ne smemo zaboraviti uzročno-posledičnu vezu svih događaja iz naše novije istorije koji su prositekli kao rezultat izbora iz 1945. godine! Sve što danas pokušavamo da uradimo, sve težnje da popravimo loše nasleđeno stanje su uzaludne, zato što nemamo dobru osnovu! To je kao da nam se na zidovima uhvatila vlaga, a mi problem rešavamo tako što ih prekrečimo. Sve će izgledati dobro neko vreme, ali će se buđ i trulež neminovno ponovo pojaviti!
Za razliku od komunista, koji su je nelegalno ukinuli, mi koji se zalažemo za povratak monarhije želimo da to bude isključivo u skladu sa zakonom i po volji naroda! Tako ćemo postaviti zdrave temelje na kojima će naša država, vaspostavljena Kraljevina Srbija, moći uspešno da se razvija i napreduje.
Završiću nastavkom citata Matije Bećkovića, navedenog u uvodu teksta:“Probali smo razne lekove i ostali bolesni. Da ne umremo, a da ne probamo onaj pravi!“
Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar i šef resora za odnose s javnošću Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments