U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Novice Stevanovića, generalštabnog pukovnika u penziji – „Dva veka komandovanja Vožda Karađorđa“.
Početkom aprila 1815. godine u Hotinu stižu glasovi Karađorđu o nastavku ustanka srbskog naroda pod turskom okupacijom. Prema dogovoru Voždovih vojvoda Petra Molera i Miloša Obrenovića u Progarevu (Srem), ustankom bi rukovodili i prota Matija Nenadović i Pavle Cukić, pa ako bi se “po novom izbavljenju Srbije među svoje Karađorđe vratio, da bi mu prvonačelstveno mesto imalo, i ostalo…”
Nalazeći se u Beču u diplomatskoj misiji, prota Nenadović je obaveštavao Karađorđa o događajima u ustaničkoj Srbiji pišući da će i on skoro poći u Srbiju dodajući “Tu i Vas želim… Pišite u Peterburg, na Senat, prosite o neostavljanju serbskoga naroda konečno pogibnuti, što sva turska postupanja tome se klone da i ime serbsko istrebljeno bude…”
Ubrzo zatim Karađorđe je s posebnim instrukcijama put Srbije poslao vojvodu Vujicu Vulićevića kod kneza Miloša i da mu pokaže mesto u Topoli gde je Vožd zakopao 12.000 dukata, da novac otkopa i preda mu, koji će, potom, upotrebiti tamo gde je “najpotrebniji u narodnoj nuždi…”
Srevši se sa Milošem, Vujica mu je prepričao Voždovu poruku, koju iz bezbednosnih razloga nije imao napisanu. Govorio mu je “da sa Sultanom, čini pogodbe, a sve moleći se, i na zulume i zulumćare žaleći se, gdi će mu i ruski elčija pri ruci, i u pomoći biti, i na bolji način mir učiniti među Srbima i Turcima”.
Odmah zatim Karađorđe je Lazaru Arsenijeviću izdiktirao pismo za ruskog cara Aleksandra i još tri pisma iste sadržine za njegove pomoćnike (knjaz Volkonski i grofovi Neselrode i Kapodeistrija). O pismima Arsenijević kaže: “Ni jedno ništa drugo u sebi sadržavalo nije, osim opisa sadanjeg stanja naroda srbskog u padšoj Srbiji, spremanje Turaka da ga sad nanovo porobi i opleni, i molbe da se sudbina toga nesrećnog, mnogostradajućeg naroda olakša, i da se sad sačuva od grozeće mu konačne propasti”.
Tako je Karađorđe odredio Mladena Milovanovića da odnese pisma u Pariz, gde se tada nalazio ruski car Aleksandar. Obavešten da su se Srbi 1815. godine ponovo podigli protiv Turaka, i da sultan na njih šalje silnu vojsku, car Aleksandar je poslao naročitog kurira, činovnika, Lazara Pavkovića, u Carigrad, s opomenom sultanu da se “Srbskoga naroda svako ugnjetenje digne, i umerenost mu pokloni, koje sama pravda, i ugovor Bukureškog traktata (maj 1812) to iziskuje; i osim te lackave opomene ispod ruke dato je na znanje sultanu da je ruski general Benigzen zato vraćen iz Hamburga i da se na granici sa 40.000 besposleni vojnika nalazi…”
Prvi put posle Bukureškog rusko-turskog mira 1812. godine, ruski poslanik je postavio pitanje o poštovanju odredaba dokumenta: “Kakav Turci rat imaju sa Srbima?” – pitao je on, dodajući: “Svako je vojevanje protivno ugovoru Bukureškog.” Porta je odmah posle tog upozorenja izdala zapovest svojim glavnokomandujućim vezirima, koji su bili započeli ratne operacije: Kuršit-paši, koji je s bosanskim korpusom već bio na Drini i s kojim su ustanici imali pobedonosni boj na Dublji i Marašli Ali-paši, koji je iz pravca Urumenlije, i Niša, već bio izbio na Moravu. Oni su morali da zaustave napadne operacije i započnu pregovore o primeni odredaba Osme tačke rusko-turskog mira iz maja 1812. godine.
Tako je, najzad, Porta shvatila da više nema manevarskog prostora za manipulacije o autonomiji Srba koja je bila definisana na oslobođenoj teritoriji u Prvom ustanku, u Karađorđevim granicama, izvojevana zahvaljujući zajedničkim savezničkim operacijama tokom 1807-1812. godine i što je bilo sankcionisano Ustavom 1808. godine. Time je okončan Hajdučki pokret i udaren temelj za novu vojno-političku strategiju u oslobađanju nacionalnih teritorija pod okupacijom. Tako će nastati Četnički pokret.
Autor teksta – Novica Stevanović, generalštabni pukovnik u penziji
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments