У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст Станка Љубанића, повереника Удружења Краљевина Србија за Крагујевац – „Регицид: самоубиство нације“
Текст је првобитно објављен на сајту Став студената:
https://www.stavstudenata.com/2015/03/23/regicid/
Постоје, наиме, убиства која представљају много више од одузимања људског живота – убиства код којих смрт жртве као људског бића бледи и губи на значају пред дубоком симболиком и озбиљношћу последица које прате такву смрт.
Регицид, иако у буквалном преводу са латинског језика значи „убиство краља“ (regis cidium), у ширем смислу означава намерно убиство монарха, крунисане главе, каква год била његова владарска титула. У ужем смислу, нарочито у Британији, регицид подразумева погубљење краља по судској пресуди, након „правичног“ суђења.
Убиство краља је много више од обичног злочина. То је симболични, политички и метафизички чин, који симболизује безобзирну, опсесивну и охолу негацију идеје према којој се једна мисао, један принцип и једна нада могу и физички отелотворити у једној личности. Краљ је симбол јединства, снаге, циљева и способности свог народа. Сходно томе, за разлику од убиства „обичног“ човека, убиство краља не представља просто уклањање појединца мотивисано мржњом, користољубљем или неким другим мотивом – краљеубиство је чин којим се напада на све оно што један краљ симболизује.
Историја, нажалост, памти мноштво крунисаних владара који су падали као жртве злочиначких завера, атентатора, побуњеника, револуционарних покрета и њихових крвожедних предводника. Француски краљеви Луј XVI и Анри IV, енглески краљ Чарлс I, руски цар Николај II Романов, шведски краљ Густав III и југословенски краљ Александар I Карађорђевић су међу владарима чија су убиства остала упамћена као најокрутнији, најтврдоглавији – и неуспешни – покушаји да се уништи све оно што је оличено у неприкосновеној личности монарха.
Историјски посматрано, краљеубиство је у средњовековним монархијама имало и религијску димензију. Према теорији о божанском праву краљева, која је све до настанка савремених уставних и парламентарних монархија представљала једину и неприкосновену доктрину о легитимитету краљевске власти, краљ свој ауторитет и своје право да влада изводи и добија директно од Бога. Паралелно са црквеним поглаварима, који су сматрани за Божје изасланике у погледу верских питања и духовне власти, краљеви су сматрани Божјим намесницима у чијим рукама се налазила секуларна, земаљска власт. Полазећи од такве поставке, сваки покушај да се краљев положај доведе у питање, угрози или ограничи, а нарочито да се он сам свргне, повреди или лиши живота, сматрао се за нарочито тежак облик светогрђа, раван покушају да се доведе у питање сама Божја воља. Сходно томе, екскомуникација је у средњем веку била универзална санкција римокатоличке цркве за краљеубице. Иако теорија о божанском праву краљева у савременим монархијама представља првенствено симболични, традиционални концепт, проширен демократским схватањима о легитимности положаја монарха заснованој на вољи грађана, као и схватањима о верском плурализму и одвојености цркве од државе, ова теорија није у потпуности напуштена, те се краљеубиство и данас може сматрати не само злочином против личности, против политичког уређења, против племените идеје која је отелотворена у личности монарха, већ и злочином против самог концепта духовности.
Дуго се сматрало, нарочито у Француској, да се убиство краља не разликује од убиства оца. Краљ је сматран за симболичног оца нације, те се и краљеубиство сматрало оцеубиством. Примера ради, Франсоа Равајак, убица француског краља Анрија IV, није осуђен за краљеубиство, већ за „зло, одвратно и достојно презира оцеубиство почињено лично над покојником краљем Анријем IV“.
О сврсисходности, оправданости и последицама краљеубиства најбоље сведочи сама историја. Убиство монарха никада није довело до освита слободе и процвата грађанских права, као што су то углавном очекивале краљеубице које су своје жртве сматрале за апсолутистичке тиране, већ су, са смрћу монарха, који је чувар националног јединства и стабилности, стварани погодни услови за наступање анархије и диктатуре. Пали краљ наставља да живи кроз саму узвишеност и неприкосновеност своје личности, док се његовог убице кроз неколико генерација више нико и не сећа.
Срж и суштину менталног склопа појединца који је у стању да лиши живота једног краља можда је најбоље описао енглески краљ Чарлс I Стјуарт. Након што му је изречена смртна пресуда, док га је оружана пратња спроводила до његових одаја у Вајтхолу, војници су за њим довикивали: „Правда! Погубљење! Погубљење!“ Краљ је на то тужно промрмљао: „Јадници! За један шилинг, они би исто тако викали и против својих официра.“
Аутор текста – господин Станко Љубанић, повереник Удружења Краљевина Србија за Крагујевац
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments