Поводом 136. годишњице имендана града Краљева и манифестације „Дани јоргована“ која се у овом месту тим поводом традиционално одржава, прочитајте текст г. Уроша Парезановића, председника Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Српска долина краљева, векова и јоргована – сведочење о љубави које и данас траје“.

   

Текстови у рубрици „лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.

   

Живимо у земљи веома богате историје, чиме се можемо дичити и поносити, али и посматрати то као наш усуд. Можда би нам и током прошлости и данас лакше било да су се наши преци населили у неким крајевима који нису раскрсница путева, спој истока и запада, Европе и Блиског истока и да се око ових простора нису ломила копља многобројних завојевача којима је ово парче земље на брдовитом Балкану било стратешки потребно. Али лако је након свих прохујалих векова „бити генерал након битке “ и разматрати „шта би било, кад би било“. У сваком случају, да нисмо то што јесмо и ту где јесмо, сигурно бисмо били ускраћени за бројне живописне приче и легенде које представљају национално богатство српског народа.

У тој нашој пребогатој историји, поред свих крвавих битака, славних бојева и војсковођа, племенитих краљева и царева и свирепих освајача издваја се и једна лепа, романтична прича о љубави, која делује тако несвојствена оном што се данас назива „мрачним средњим веком“. Издвојена из периода који се најчешће карактерише као невесео и тмуран, пун убистава и ратова, сплетки и интереса, као доба када је наука била скрајнута од стране празноверја, надрилекарства и алхемије, ова прича просто делује бајковито. А бајке, бар за нас из генерација које су одрастале без свих чуда модерне технологије, увек представљају једно лепо, носталгично сећање на детињство, на наше баке које су нам тим фантастичним причама будиле машту и одводиле нас у чудесне светове препуне храбрих царевића који спасавају принцезе од свирепих чудовишта. И као по правилу, у тим причама увек је трећи, најмлађи син неког краља или цара из неке непознате земље био онај који је најбољи, најхрабрији и најправичнији.

Као да је сам живот писао бајку, у средњовековној Србији 13. века је управо трећи син првог међународно признатог краља средњовековне Србије, Стефана Првовенчаног, дошао након краткотрајне владавине своја два старија брата Радослава и Владислава на престо младе српске краљевине. И управо је тај трећи, најмлађи син, Стефан Урош Први Немањић, владао најдуже од своје браће (од 1241/1242.  до 1276.) и време његове управе је обележио велики напредак и просперитет наше земље. Централизовао је власт у земљи, успешно балансирао између Угарске и Византије и унапредио економију државе, оснивајући прве, за то време, модерне руднике који су својом производњом злата и сребра унапредили целу привреду, развијајући трговину и остале привредне гране. Формирао је и плаћену, стајаћу војску, независну од властеле, учвршћујући тако положај владара.

И управо у то време, када су се бракови велможа склапали искључиво из користи, ради креирања и јачања политичких савеза са другим земљама и великашима, када су брачни другови били више пословни партнери и залог међудржавних уговора, десила се и ова прича која напушта те оквире. Када је дошло време да се краљ Србије ожени, да земљи обезбеди наследнике престола, а својим поданицима краљицу, избор је пао на Јелену Анжујску.

О њеном пореклу се дуго спекулисало, претпостављало се да је у питању фрацуска принцеза која потиче од Анжујске династије чији припадници су владали на територији више држава средњовековне Европе. По новијим истраживањима она је кћи угарског племића Јована Анђела, унука византијског цара Исака II Анђела, а да је презиме Анжујска последица погрешног превода имена Анђелина, које је понела по византијској владарској породици Анђела.

Било како било, краљевско венчање је уговорено око 1250. године и млада принцеза је кренула ка својој новој домовини. Како би јој боравак био што пријатнији, како би се што више осећала као код куће у за њу непознатој и у то време, са становишта остатка Европе, еегзотичној и недовољно познатој земљи, краљ Урош Први је наредио да се у целој долини Ибра, до тада неприступачној, пуној врлети и голих, застрашујућих стрмих литица, посади цветно дрво јоргована. Ибарска котлина од Краљева до Новог Пазара представља место на коме је рођена српска држава, одакле је поникла и достигла своје најславније моменте уздизањем у ранг царевине. Ово је српска долина краљева, јер су се на њеној територији рађали владари немањићке Србије. Њу красе и неке од наших највећих светиња, чувених задужбина владара светородне лозе Немањића, чији су највећи бисери свакако Студеница и Жича.

Прво што је млада краљица осетила по доласку у Србију био је опојан мирис прелепог, љубичастог цвета јоргована. И он ју је толико опио да се Јелена Анжујска заљубила у своју нову отаџбину, толико да је својим делима постала једна од највољенијих краљица српске средњовковне државе. А како и не би, кад је један краљ у тим суровим временима учинио један овакав гест за своју изабраницу. Отварала је школе за сиромашне девојке, основала је прву библиотеку на српском двору, организовала преписивање књига, оснивала и обнављала манастире и друге задужбине. Она је и прва српска краљица проглашена за светицу и наш народ је и данас поштује. Успомену на љубав Уроша Првог и Јелене Анжујске и данас чува манифестација „Дани јоргована“ која се сваке године организује у Краљеву.

Ова лепа прича из средњег века представља право освежење – поносни смо кад слушамо и читамо о славним победама наше војске, о жртвовању за отаџбину и слободу народа, али нам је и те како потребно да се, бар с времена на време, сетимо и оваквих примера љубави и нежности, нечега што нам је и данас преко потребно. А јорговани у српској долини краљева од средњег века до данас чувају то сећање, и чуваће га, за наредна поколења, и у вековима који долазе.

Аутор текста – Урош Парезановић, председник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија

   

Текст је првобитно објављен у часопису „Глас Србије“, маја 2017.

   

* „Дани јоргована“ су манифестација која се у Краљеву ове године одржава 25. пут у част Краљице Јелене Анжујске.