У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Милоша Маринковића, потпредседника Извршног одбора за Јужну Србију – „O полу-Слободи“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Шта је Слобода зна свако коме је Богом дата прилика да се роди и пусти корак у овај свет. Ако, пак, и не зна свако да речима објасни шта је она – оно бар осећа, па се (ако има довољно савести) за њу и жртвује и чува је као највеће благо. Шта је ропство једног човека, једног народа и једне земље и то је очигледно.
А, шта је полу-слобода, или можда боље речено полу-ропство?
То је блато у коме смо ми, као народ, данас заглибљени. У полу-слободи, заправо, и нема слободе (осим у самој кованици), већ је она само привидно присутна.
Она представља један ужасан, неправедан и уопште анти-народни систем у држави, а у оквиру њега још гори систем (без)вредности, који се као куга шири и који, како ниједна зараза не може, убија душе и здраву памет. У њега смо овде увучени сви- неки против своје воље, а други по својој вољи. Једни се против тог зла боре како могу и знају, други су се препустили апатији, а трећи се у њему ваљају као свиње у блату. Када смо били у ропству или када су покушавали да нас поробе и униште Турци, Немци, Шиптари, Бугари, усташе… су били толико поштени да се према нама, као народу, поставе отворено са ставом: „хоћу да те убијем“, „хоћу да те заробим“, „хоћу да завршиш у јами, јер си Србин.“ У данашњој привидној слободи је то много подмуклије. Ту те они који мењају странке и убеђења као чарапе, који ти упропасте државу и унесреће народ, а који опет држе власт кажу да је све то што раде за твоје добро, па ти још траже да, својим гласом на изборима, продужиш то њихово иживљавање над тобом и осталима. И када те још горе осиромаше и унесреће онда још умеју да кажу како, заправо, напредујемо и како нам је боље, односно (како рече један човек) да је просто непријатно колико нам добро иде.
У полу-слободи се вређа интелигенција и фигуративно уринира по здравом разуму, гази по добром укусу и то на готово свим пољима!
Све оно што у овом веку треба да буде лек- постаје отров, оно што треба да просветли-претвара се у мрак и практично све што је могло да се опогани се опоганило, а оно што није могло, јер је изнад векова-на то се пљује са највећим презиром.
А, ко је за то крив данас (не преиспитујући корен свега и како је до тога дошло, јер се зна и узрок и година почетка свега тога)? Ко свесно или полу-свесно подржава и одржава тај ужас и бесмрам око нас? Одговор дође, некако, компликовано једноставан: многе наше комшије, школски другари, рођаци, колеге- у великој мери добри људи, али потпуни идиоти који „не виде даље од носа“. Али и они се могу поделити у две категорије:
1) Они који су у жаргону данас познати као страначки ботови
2) Они који не мрдају прстом, који су пали у апатије и који неће да се боре да нешто промене (разочарање у ове или оне није оправдање за лењост савести!!!!)
Једни полу-свесно раде на штету и туђе и своје деце, надајући се бедним мрвицама. Њихов тужни живот добије некакав (бе)смисао у јеку пред-изборне кампање, када се свакојако понижавају не би ли добили свој сендвич, литар зејтина или хиљадарку.
Међу таквима знам многе добре људе које су очај и беда на то натерали, али то је тип људи који, као што рекох, „не виде даље од носа“, па мислећи да ће колико-толико помоћи својој сиромашној породици, заправо продужују агонију партијашког и републиканског ропства.
Ови други, пак, знају да стање у земљи не ваља, али се осећају уморно, истрошен и малодушно. У њима као да је свака нада умрла, па чекају да брод потоне и они са њим.
У полу-слободи нема владавине права и правде и неког стабилног система, већ владају странке које се разликују по имену и паролама, али које све имају исте себичне жеље, газећи подједнако по целом народу- и по онима који им се противе и по онима који их не воле, али им се не противе и по онима који за њих (редом овакве какви су) гласају и странчаре. У ропству имамо туђина или „рођака у комшилуку“ који наступа отворено и против кога су се наши (прави и савесни!) борили оружјем и под оружјем бунили, а у полу-слободи туђина замењује неки домаћи олош.
Говори нашки, запева по нашки, али мисли само за себе или „за неког тамо“, а ово друго опет због првог. У овој полу-слободи ти имаш слободу да се крећеш и седнеш у кафану, али немаш пуно право слободоумног изражаја и право да живиш и радиш нормално и достојанствено. Не одводе на стрељање, али сваки дан стрељају душу.
Сваки дан пуцају у њу из штампе, телевизије и како год могу, а уместо пушчаних зрна куршуми су ријалити-програми, странчарске баљезгарије и свакојако безакоње.
Жртва је људска душа, а љуте ране су здрав разум и добар укус (мада укуса и нема, ако није добар).
Нема дечијег програма, али има манијака и старлета (то се некад звало „курва“) на телевизији сваког дана.
Нема крупне багре у затворима, али има зеленаша и другог олоша на слободи, који неометано обавља „свој посао“.
Нема Краља на Престолу и његове свите око њега, али има полу-писмених лопурда на разним државним функцијама који нас брукају, краду и уништавају где и како стигну!
А, много је оних којима је остала бар трунка разума и који ћуте… Не боре се и поред свега.
Ако та полу-слобода потраје још неко дуже време оно мало деце што претекне у Србији израшће у свакојаки олош, без трунке здраве памети.
Ћерке и унуке израшће у разне Станије и Сораје које ће злостављати неки нови криминалци и политиканти. Зар је зато пала онолика крв на Куманову, Церу, Кајмакчалану,…?
Да сад могу да устану они који су били бољи од нас, којих одавно на овом свету нема, који су за нас падали, а на који би требало да се угледамо…
У овој земљи се, данас, врши један духовни геноцид над овим народом, па и не чуди што овде у заборав падају они најбољи и најзаслужнији, а велича се најгора багра. Против тога се мора борити! Многи од нас се боре, како могу, знају и умеју и неће да одустану. Да се промени може и променићемо, јер је могуће стати овом злу за врат и да (већ) једном буде добро.Само свако прво треба да погледа у себе, а не у оне који су отпали, па затим и у друге који хоће да се боре да промене оно до чега никада није ни смело да дође. А, у нашем Удружењу, које је заиста постало један прави народни покрет, боримо се свом снагом, како знамо и можемо. За себе не тражимо ништа осим слатке Слободе, јер наша борба и јесте борба за ослобођење. За ослобођење од једне наметнуте и крваве републике, у којој царују безумље и разврат.
Обнова Монархије није неки чаробни потез који ће све то одједном да отера, али је први и најкрупнији корак! Прва бакља која ће запалити и оне остале, које су потребне да се упале да би нестало овог мрака.
А, избор који стоји пред нама је истовремено и доказ тога. И тај избор за сваког нормалног човека није тежак: са једне стране је наша прва Кућа (и све оно што она представља и што јесте) – наш краљевски Дом Карађорђевића и све оно неокаљано што ту Кућу и ту Круну подржава, а са друге стране стоји партијашки, политикантски шљам, ријалити манијаци и разноразни олош.
Ако (не дај Боже) ова република и полу-слобода у њој потрају још дуго, отроваће се и оно неотровано, упрљаће се и неупрљано, а оно што не буде било могуће упрљати и отровати нападаће се још више и још горе.А, како ће бити-то сада зависи само од нас. И још једном: избор пред нама није тежак. Да багри викнемо СИКТЕР, а Краљу ЖИВЕО!
Са Вером у Бога за Краља и Отаџбину!
Аутор текста – г. Милош Маринковић, потпредседник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију
