У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Новице Стевановића, генералштабног пуковника у пензији – „Два века командовања Вожда Карађорђа“.
Почетком априла 1815. године у Хотину стижу гласови Карађорђу о наставку устанка србског народа под турском окупацијом. Према договору Вождових војвода Петра Молера и Милоша Обреновића у Прогареву (Срем), устанком би руководили и прота Матија Ненадовић и Павле Цукић, па ако би се “по новом избављењу Србије међу своје Карађорђе вратио, да би му првоначелствено место имало, и остало…”
Налазећи се у Бечу у дипломатској мисији, прота Ненадовић је обавештавао Карађорђа о догађајима у устаничкој Србији пишући да ће и он скоро поћи у Србију додајући “Ту и Вас желим… Пишите у Петербург, на Сенат, просите о неостављању сербскога народа конечно погибнути, што сва турска поступања томе се клоне да и име сербско истребљено буде…”
Убрзо затим Карађорђе је с посебним инструкцијама пут Србије послао војводу Вујицу Вулићевића код кнеза Милоша и да му покаже место у Тополи где је Вожд закопао 12.000 дуката, да новац откопа и преда му, који ће, потом, употребити тамо где је “најпотребнији у народној нужди…”
Сревши се са Милошем, Вујица му је препричао Вождову поруку, коју из безбедносних разлога није имао написану. Говорио му је “да са Султаном, чини погодбе, а све молећи се, и на зулуме и зулумћаре жалећи се, гди ће му и руски елчија при руци, и у помоћи бити, и на бољи начин мир учинити међу Србима и Турцима”.
Одмах затим Карађорђе је Лазару Арсенијевићу издиктирао писмо за руског цара Александра и још три писма исте садржине за његове помоћнике (књаз Волконски и грофови Неселроде и Каподеистрија). О писмима Арсенијевић каже: “Ни једно ништа друго у себи садржавало није, осим описа садањег стања народа србског у падшој Србији, спремање Турака да га сад наново пороби и оплени, и молбе да се судбина тога несрећног, многострадајућег народа олакша, и да се сад сачува од грозеће му коначне пропасти”.
Тако је Карађорђе одредио Младена Миловановића да однесе писма у Париз, где се тада налазио руски цар Александар. Обавештен да су се Срби 1815. године поново подигли против Турака, и да султан на њих шаље силну војску, цар Александар је послао нарочитог курира, чиновника, Лазара Павковића, у Цариград, с опоменом султану да се “Србскога народа свако угњетење дигне, и умереност му поклони, које сама правда, и уговор Букурешког трактата (мај 1812) то изискује; и осим те лацкаве опомене испод руке дато је на знање султану да је руски генерал Бенигзен зато враћен из Хамбурга и да се на граници са 40.000 беспослени војника налази…”
Први пут после Букурешког руско-турског мира 1812. године, руски посланик је поставио питање о поштовању одредаба документа: “Какав Турци рат имају са Србима?” – питао је он, додајући: “Свако је војевање противно уговору Букурешког.” Порта је одмах после тог упозорења издала заповест својим главнокомандујућим везирима, који су били започели ратне операције: Куршит-паши, који је с босанским корпусом већ био на Дрини и с којим су устаници имали победоносни бој на Дубљи и Марашли Али-паши, који је из правца Уруменлије, и Ниша, већ био избио на Мораву. Они су морали да зауставе нападне операције и започну преговоре о примени одредаба Осме тачке руско-турског мира из маја 1812. године.
Тако је, најзад, Порта схватила да више нема маневарског простора за манипулације о аутономији Срба која је била дефинисана на ослобођеној територији у Првом устанку, у Карађорђевим границама, извојевана захваљујући заједничким савезничким операцијама током 1807-1812. године и што је било санкционисано Уставом 1808. године. Тиме је окончан Хајдучки покрет и ударен темељ за нову војно-политичку стратегију у ослобађању националних територија под окупацијом. Тако ће настати Четнички покрет.
Аутор текста – Новица Стевановић, генералштабни пуковник у пензији
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments