LIČNI STAV – IZMEĐU LjUDI I ZVERI

U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Maria Majstorovića, predsednika Udruženja Kraljevina Srbija – „Između ljudi i zveri“

Poslednjih meseci svedoci smo nečega uznemirujućeg što potresa svet i što predstavlja izazov za sve ono što smo do sada kao ljudi postigli.

Terorizam…

Taj širok pojam može da bude obuhvaćen delovanjem grupa ili pojedinaca ali, na žalost čovečanstva, i država, tj. pojedinaca u njihovim vrhovima. Osnovni cilj terorizma nisu žrtve same po sebi, već osećaj nespokojstva kod živih, njihova nesigurnost u državu, društvo, okolinu, komšije, želja onih koji terorišu da ljudi postanu zveri. To uskraćuje društveni život, stvara opreznost, osećaj socijalne nesigurnosti, produbljuje i jača sumnje ljudi jednih u druge, razara jedno društvo u njegovom osnovnom obliku…jednom rečju, razara civilizacijsko dostignuće jednog naroda. To se posebno ispoljava u multinacionalnim državama ( kakve sve postaju i sve će biti jednog dana) gde je društvo potpuno izmešano, multikulturalno kao što je to slučaj sa Francuskom. Isto se dešava već dugo kod nas, ali i u Rusiji, Libiji, Turskoj, Americi…

Terorizam ne poznaje granice i oni koji misle da stradaju neki drugi narodi zato što su zaslužili ili to izazvali, greše, jer oni stradaju kao simboli onoga što predstavljaju, ili kao hrišćani, ili kao muslimani, ili zbog civilizacijskog dostignuća, ili kao simboli jedne kulture koju je svet prepoznao kao svoju…ili, na korist male grupe ljudi kojima takav haos odgovara zarad lične koristi. Svi smo videli kako se teroristi ponašaju prema kulturnom blagu istoka iz muzeja država iz kojih i sami potiču, kolevki civilizacije, prema blagu i kulturi koja pripada svima nama.

Mi mislimo da nemamo veze sa teroristima i da se oni nalaze negde drugde ali njih kod nas ima možda i više nego u celoj Francuskoj… i još su građani i državljani Srbije. Upravo juče, jedan je ubio dva vojnika vojske BiH, po veri hrišćanina i muslimana.

Svedoci smo i toga kakvo smo mi uzdrmano društvo zbog svega toga postali. Dok jedni od nas saosećaju sa nacijom i porodicama žrtava koje je to zadesilo, drugi, pored saosećanja, blago likuju nad zemljom kojoj se to dešava, a koja je bila jedna od onih koje su nas bombardovale. Mi nismo nikada bili narod, i ne želim da verujem da smo to postali danas zahvaljujući njima, koji likuje nad tuđom nesrećom, ko god da je u pitanju, jer onda su uspeli u svojim namerama. Mnogo smo gore stvari preživljavali i ostajali ljudi. Na primer, koliko god da nas je stradalo u Drugom svetskom ratu, i šta smo proživeli od nemačkih vojnika, nije prošlo ni deset godina, a naši ljudi su otišli u Nemačku da je grade i obnavljaju, i da tamo izgrade svoje živote,i postanu njen deo, zajedno sa nemačkim narodom . Tako je bilo uvek unazad u istoriji. U ratu sa Bugarima, recimo, postali smo jedinstveni primer naroda u istoriji koji zaustavlja rat na dan, propušta konvoj medicinske pomoći upućen neprijatelju, i još dodaje pomoć svog Crvenog krsta. O tome i dan danas svedoči tabla koja stoji u holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi koja kaže: „Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885.“. Uvek smo stradali ali i ostajali ljudi…gde se pokazuje naša vrednost i način zbog koga smo opstali, i opstajemo. To što, kao što neki tvrde, brzo zaboravljamo, nije zato što smo zaboravni već zato što svaku muku poznajemo i svaku smo već osetili i proživeli… Lako je drugima pamtiti loš period ili strašan trenutak u životu i sećati ga se deset godina kada su samo njega imali, nama se to dešava stalno, mi imamo jednu za drugom mukom, ne možemo da se setimo one koja je bila juče, a kamoli one prošle godine, ili pre deset. Na kraju, stradanje mog naroda me malo podseća i na stradanje svetih ljudi, koliko god da su izazivani zlom i koliko god je ono pojačavano, oni su sve više jačali veru u sebe, u ispravnost svog ponašanja, i sve više bili ljudi, čime su razoružavali one koji ih napadaju, baš onako kako je i Patrijarh Pavle poručio, da budemo ljudi! Budimo ljudi i ne dajmo da nas u tome pokolebaju pojedinci, grupe ili vlasti. Terorizam je bolest, ljudskost je lek!

Svaka žrtva jeste veliki gubitak za čovečanstvo ali očuvanje čovečnosti nema cenu. Pariz je i moj grad, i ne samo zato što tamo žive Nenad, Dali, Jelena, Ivana, Marko ili otac Sava, moj je jer tamo žive dobri ljudi, kao i mi, koji ga predstavljaju i koji su od njega napravili to što jeste, kao i Beograd… Tako je i u Moskvi, Bagdadu, Tripoliju, Rimu, ti gradovi pripadaju civilizaciji, pripadaju nama ljudima a ne zverima i onima kojima zverinji brlog odgovara. Nisu, kao što se danas kod nas govori, svi Francuzi bombardovali Srbiju niti su, opet, svi Rusi izašli na ulice da nas podrže, mnogi su protestovali širom sveta protiv bombardovanja Srbije, u Parizu, Njujorku, Čikagu, svuda širom sveta i zemalja koje nas bombarduju, a mnogi nisu ni znali, niti se zanimali za spoljnu politiku svojih država, kao što se ni mi ne zanimamo, jer smo samo obični ljudi koji gledaju svoje porodice i kako da prežive, zanima nas unutrašnja a ne spoljna politika naše zemlje. Koliko nas zna da je naša zemlja uvela sankcije jadnoj i napaćenoj Siriji, a Sirija ipak nije glasala za prijem Kosova u UNESKO?! Šta bi na to rekli Sirijci, kakvi su Srbi narod. Kada smo to mi izašli na ulice da protestujemo protiv rata u Siriji, u Iraku, Libiji, gde god stradaju ljudi.

Protest je civilizacijsko dostignuće, drugi su ga pokazali prema nama, koliko god da ih je bilo, kome smo mi to danas pokazali?

U pariskim parkovima, moskovskim pozorištima, londonskim metroima, bagdadskim muzeima, vrlo retko ili gotovo nikad ne šetaju političari, već obični ljudi, koji zbog toga stradaju.

Moj Beograd, moja zemlja je gorela zbog par loših pojedinaca ali će ga dobar narod ponovo podići iz pepela, kao što je izgradio sve do sada. Ljudi će ga učiniti beljim nego ikada a ne boja na fasadama. Ne smemo biti povodljivi i dozvoliti zlu da nam manipuliše i prave nas onim što nismo. Pariz jeste i ponovo će biti svetska prestonica ljubavi i romantike, savršenih vina i sireva, kao i čudne supe od luka,a Beograd simbol toplih ljudi, vrhunskih sportista, gostoprimstva, rakije i kafana. To pripada svetu i ne može ni jedna vlada da promeni, niti politika, samo mi ljudi koji to osećamo i živimo.

Versaj je moj, kao što je hram Svetoga Save, Boljšoj teatar, Kamp Nou stadion, Koloseum, Tadž Mahal, jer sam čovek i ne dam ga zverima.

Autor teksta – Mario Majstorović, predsednik Udruženja Kraljevina Srbija

Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija