У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Владимира Војводића, председника ГО Ниш Удружења Краљевина Србија – „Монархија као избор за будућност“.
Питање државног уређења Србије решено је током Другог светског рата, одлуком великих сила, тада савезница Краљевине Југославије, да допусте да Србија, са остатком територије тадашње државе потпадне под сферу утицаја Совјетског Савеза, тј. под управу Комунистичке партије Југославије. Стицај несрећних околности у којима народ није могао да одбрани стубове на којима почива, страшна окупација, крвави грађански рат и директно присуство огромног броја, најпре окупационох, а затим и совјетских војника на терену одлучујуће су деловали у правцу да постанемо република.
Све оно пто је касније формално дешавало и што је умотавано у неки покушај законитости и легитимитета само је имало за циљ да се преврат легализује. Наравно, орвеловски, преврат није потпун све док кривац (српски народ) није натеран да преврат заволи. Обично прихватање није довољно, наметнута нова истина мора да постане једина и неспорна. То објашњава зашто и данас, 70 година од тог несрећног рата, нисмо у стању да хладне главе и рационалном логиком размотримо шта се заправо десило, коме је то у интересу и шта је за нас као народ правац у коме треба ићи у будућност.
Одувек сам сматрао да је један од основних проблема наше интелектуалне и државничке мисли то пто се сувише често и сувише дубоко бавимо прошлим временима, без неке дугорочне визије шта желимо да постигнемо у времену које долази. Како каже један моћан цитат домаће кинематографије „Овај простор је шкрт када треба да изроди човека са визијом… човека који ће моћи да планира за бар век или два унапред“. Наравно, без жеље да имплицирам да ћу се ја том визијом позабавити, у овом тексту, изнећу своје размишљање о томе шта нама Србима и држављанима наше Србије монархија може донети у будућности. Сви знамо да је краљевина угушена у рату и крви, неправдом и манипулацијом, зашто не рећи и злочином. Њена обнова није спорна са становишта права и правде. Али, да би до те обнове дошло треба објаснити народу шта може да очекује од Краља и Краљевине, зашто је тај систем бољи од оног који сада имамо, шта ће монархија значити свакоме од нас.
Обновом монархије сви ми би добили шефа државе који није политички ближи овима или онима, кога нико „споља“ није наметнуо нити то може, добили би шефа државе који нема партијске књижице и фаворите, не мора да се бави популизмом, брине за рејтинг или било шта слично. Повратак монархије значио би успостављање система који је вековима постојао у Срба, који је историсјски проверен, утемељен у нашој свести и нашем бићу. Србија би се вратила на оно место које је током периода Краљевине Србије имала, а које је деценијама уназад изгубљено.
Монархија као систем власти, а кроз историсјки развој Србије, гарантује постојање и поштовање принципа поделе власти, гарантује демократске тековине у формирању народне воље, онемогућава да се било ко са улице власт узурпира и злоупотреби је. Сви који данас поштују закон, ред, приватну својину заправо јесу присталице монархије а да можда тога нису ни свесни.
За народе који живе у краљевинама и имају своје круне монархија је вредност која се не процењује само са становишта „исплативости“. Њима монархија симболише углед, стабилност, постојаност, државотворност, традицију… све оне идеје које треба да се налазе у темељима једне државе да би та држава могла да се сматра успешном.
Краљевина Србија би свој узор имала у постојећим европским монархијама јер је и сама била некада део те културне, државотрворне и политичке матрице. То јој је природно окружење. Уз, наравно, додатак оног светосавског, саборног и немањићког што друге земље немају. Краљ је краљ свима, без разлике, око њега се окупљамо. Када се погледају савремене европске монархије лако је уочити да су то скоро без изузетка најбогатије, најсигурније, најстабилније и најуређеније и најсрећније земље старог континента. Наравно, наивно је рећи да би повратком Краља Србија постала Шведска у тренутку. Не би, и не може… али би кренула путем који би је довео у прилику да некада, кроз пар генерација буде раме уз раме са њом.
Обнова монархије није повратак у прошлост већ поглед у будућност. Ово што сада имамо није добро, то сви видимо. Оно што смо некада имали било је боље, дефинитивно. Ређали смо победе, расли као држава, били поштовани. Зашто тај модел из прошлости не преселити у данашње време, дати му шансу да се покаже. Српски краљ би, као и сви европски краљеви, био краљ у добу у коме живимо, „по мери данашњих људи и нашег времена“ како рече академик Матија Бећковић.
Економски предуслови развоја и раста сваке државе су успостављен стабилан систем, изграђене институције, углед у свету и заједничка визија политичке елите о томе шта једна земља жели. Другим речима, не почиње држава од сваке нове владе, нити од избора треба да зависи орјентација једне земље. Постоје циљеви који су трајни и непромењиви. Да би један државни брод пловио у немирним водама ка својој мирној луци неопходан је кормилар. Срећним земљама тај кормилар је краљ. Он је сталан и непромењив, он је та стабилност и трајање, он је константа. На крају, Краљ је и гарант, онај који јамчи да ће систем функционисати а народ опстати.
Краљ од вајкада има једну основну улогу, да народу гарантује слободу, животе и правду, а држави да обезбеди напредак и трајање. Све наше династије, и новог и средњег века то су успевале. Нема разлога да сумњамо да данашњи Карађорђевићи то неће моћи.
Да сумирам, Србији треба прича о монархији, као подсећање на оно што је било, и као визија онога што може бити. Нечега што је добро, модерно, функционално, сигурно, стабилно и трајно. А када се једном успостави систем, он ће сам по себи обезбедити људима и бољу свакодневицу. Једини наш државник са почетка 21. века, на примедбе како се устав не маже на хлеб рече да без устава као основе хлеба неће ни бити. То практично значи, без система нема државе, а система нема без стабилог ослонца. Једини ослонац кога ми можемо имати јесте Краљ Србије.
Аутор текста – Владимир Војводић, председник Градског одбора Ниш Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments