U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija – “O finansiranju Kraljevske porodice“.

   

   

Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.

   

Isprovociran (najblaže rečeno) brojnim lažima, klevetama, neistinama i poluistinama koje se skoro svakodnevno plasiraju od strane protivnika Kraljevske porodice, osetio sam potrebu da jedan tekst posvetim i tom famoznom državnom (ne)finansiranju porodice Karađorđević, kao i srodnim temama vezanim za „taj prokleti novac“. U svakoj raspravi se, kao po komandi, obavezno potegne priča da je Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar „parazit koji se izdržava od narodnih para“.

Kao kontra-argument na ove lažne navode, često umem da odgovorim sa sledećom rečenicom – da sam spreman da svakom ko ima dokaz da je i jedan jedini dinar njihovog novca otišao na finansiranje Karađorđevića, ja lično refundiram taj iznos! Ali dokaza nema! Zašto? Zato što se Kraljevska porodica Karađorđević NE IZDRŽAVA iz republičkog budžeta! Iz budžeta se finansira 250 poslanika u republičkom Parlamentu; Vlada Republike Srbije; finansiraju se državne firme i institucije; finansiraju se predsednik i svi bivši predsednici (o ovom „predivnom“ republikanskom sistemu gde narod izdržava celu plejadu prethodnih šefova države sam već pisao u tekstu „Zašto je monarhija jeftinija od republike“ koji možete pročitati na linku) i još mnogi drugi. Svi oni dobijaju novac koji se ubira od poreskih obveznika, ali Kraljevska porodica nije među njima.

  

Da vidimo sad šta je to što porodica Karađorđević dobija od države? Država daje novac za održavanje Dvorskog kompleksa, koji je bespravno otela Karađorđevićima 1945. godine. Država daje sredstva, i to višestruko nedovoljna, za održavanje sopstvene imovine, do koje je doduše došla otimačinom, a ne za izdržavanje Kraljevske porodice Karađorđević!

Kraljevski i Beli Dvor su izgrađeni ličnim sredstvima Kralja Aleksandra Prvog, a ne državnim novcem, kako bi porodica Karađorđević dobila svoj privatni dom u Beogradu i tako ostavila Stari Dvor da bude samo zvanična rezidencija u kojoj bi se obavljani državni poslovi.  (Ovde se obavezno potegne još jedno pitanje – „A odakle Kralju Aleksandru pare?“ ali na to ću odgovoriti nešto kasnije).

Komunisti su 1945. godine nelegalno oteli i Dvorski kompleks i ostatak imovine Karađorđevićima. 2000. godine je Nj.K.V. Prestolonasledniku Aleksandru samo vraćeno pravo da živi u Dvorskom kompleksu, a nije mu vraćeno i pravo svojine, tako da je on danas podstanar u rođenoj kući. Svaki dinar koji država izdvoji za održavanje Dvora, ona izdvaja za sopstvenu imovinu, do koje je, opet ponavljam, došla nelegalnim putem. U međuvremenu je Dvorski kompleks dobio i status spomenika kulture tako da je Vlada Srbije i sa te strane dužna da izdvaja sredstva za održavanje Kraljevskog Dvora.

Kako državna sredstva danas jedva pokrivaju tekuća održavanja kompleksa, Prestolonaslednik Aleksandar je tokom svih ovih godina od svog povratka u zemlju uložio veliki iznos svojih ličnih sredstava kako se ovo zdanje bukvalno ne bi raspalo i kako bi bilo upotrebljivo (stalno se namerno zaboravlja da je upravo Prestolonaslednik Aleksandar prvi otvorio Dvorski kompleks za narod, do njegovog dolaska to je bio zabranjeni grad, i da tek od povratka porodice Karađorđević u lepoti ovog zdanja mogu da uživaju svi. A korist od otvaranja Dvora imaju mnogi, od Turističke organizacije Beograda, do same države preko prijema, sastanaka, stručnih konferencija i kongresa itd.) A o katastrofalnom stanju u kome se nalazi ovo zdanje je upravo kancelarija Prestolonaslednika Aleksandra u više navrata obaveštavala javnost. A svi dušebrižnici koji će pitati „Pa zašto on sam ne popravi i restaurira sve to što propada“, teba da znaju da upravo status spomenika kulture sprečava bilo kakve radove bez odobrenja odgovarajućih državnih ustanova.

Do izmene ovakvog stanja stvari može doći samo onda kada nadležne institucije vrate svu bespravno oduzetu imovinu njihovim zakonitim vlasnicima! A svima koji tvrde da Dvor ne treba vratiti onima kojima po pravu i pripada, samo mogu da postavim sledeće pitanje:“Kako bi ste se svi vi osećali, da vam neko upadne u kuću sa puškom, istera vas odatle, uništi umetničke predmete ogromne vrednosti, ne ulaže u održavanje kuće skoro ništa par decenija, a onda vam kaže:“Evo možete da se vratite da živite kao podstanari u sopstvenoj kući!“ Ne zvuči baš pravično, zar ne?

I dodao bih još samo da po mom mišljenju država porodici Karađorđević pored povraćaja imovine mora i da nadoknadi 55 godina na ime rente, pošto su bespravni stanari toliko dugo živeli u njihovoj dedovini!

   

A da se sad osvrnemo i na to famozno pitanje „Odakle Kralju Aleksandru Prvom novac za izgradnju Dvorskog kompleksa?“ Isto tako se možemo upitati i odakle Knezu Milošu, Knezu Mihailu, Kolarcu, kapetan Miši, Đoki Vlajkoviću i drugim veoma imućnim ljudima iz nekog ranijeg doba koje danas pamtimo kao zadužbinare! Odakle njima bogatstvo? – odatle što su znali i umeli da steknu, ali i da to stečeno podele s narodom!

Karađorđevići nisu tikve bez korena, još od Karađorđa su imali sopstvenu imovinu, odvojenu od državne, koju su umeli da uvećaju. Ni Karađorđe kada je izabran za Vožda nije bio golja u poderanim opancima i odrpanom gunju, nego ugledan i za to vreme imućan domaćin! Ali domaćin koji je i tad umeo da sopstveno blagostanje podeli s narodom – Prvi srpski ustanak je trebalo finansirati, ni oružje ni municija za vojsku nisu besplatni, a sredstva su izdvojili upravo Karađorđe i drugi znameniti Srbi tog doba. Takav je slučaj i sa onim drugim velikanima čijim se zadužbinama iz kasnijih mirnodopskih perioda i danas ponosimo.

Mnoge velike porodice imaju svoje poslove i ulaganja koja donose dobit, a koja narodu deluju imaginarno, zato što nisu vezani za klasičan posao od 7 do 15 časova. Ne treba zaboraviti ni imovinu koju je Kralju Aleksandru u miraz udajom donela Kraljica Marija, a koja je bila značajna i koja je isto tako podeljena s narodom! Velika Kraljica Majka čije se ime  vezivalo uz dobrotvorne balove, ustanove i fondove za pomoć siromašnima, deci bez roditelja, starima i nemoćnima, za „Kolo srpskih sestara“, domaćinske škole za samohrane majke i devojke sa sela, pomogla je i da se izgradi Dečja klinika u Tiršovoj ulici i Institut za onkologiju kao i studentski dom za devojke koji danas nepravedno nosi naziv „Vera Blagojević“. To je samo mrvica od onoga što su Karađorđevići tokom godina dali srpskom narodu, koja pokazuje da su i te kako umeli da steknu. Eto odakle novac za izgradnju Dvorskog kompleksa!

Ali, nameće se jedno drugo pitanje – odakle toliki animozitet u narodu prema ljudima koji su na pošten način došli do imetka!? Kad neko na nepošten, bespravan način dođe do bogatstva, normalno je i ljudski da se prema takvoj individui oseća odbojnost pa čak i mržnja, ali izgleda da smo zaboravili da postoji i druga strana medalje, da ima i onih koji svojom sposobnošću postaju imućni. Pa i narodna mudrost je tokom vekova govorila da „ko umije njemu dvije“, ali izgleda da je 60 godina zaraženosti virusom komunizma poništilo sve ono što je ranije važilo! Jer za vreme crvene diktature je propagirano da svi treba da imaju podjednako malo, a u realnosti malo je imao narod a mnogo su imali samo oni koji su oteli ono što su drugi stekli svojim radom! Narodu je godinama ispiran mozak o jednakosti u društvu, nemanju klasnih razlika, dok su privatna svojina i sticanje kapitala anatemisani, a oni predratni domaćini koji su decenijama sticali imetak proglašeni za kulake i nenarodne elemente i oduzimana im je imovina. E dok su se tako ponašali prema onima koji su znali kako se teškim radom zarađuje i uvećava imovina, drugovi i drugarice iz vrha komunističke partije su i te kako umeli da uživaju u imovini tih istih „nenarodnih elemenata“, vođeni svojom dobro poznatom krilaticom „svoje neću, tuđe „dizam“, to se zove komunizam“. E tako je stvorena svest u narodu da je po automatizmu svako ko ima lopov. Tako bi se verovatno odnosili i prema već navedenim velikanima – Kolarcu, kapetan Miši i ostalima, samo da su nekim slučajem živeli u doba kada su komunisti vladali. Pa se zapitajmo sada, kako to da su svi najveći narodni dobrotvori kao po pravilu iz doba pre 1945? Iz doba Kraljevine? Da li je to slučajnost, procenite sami…

   

A kako se tekst tiče finansija i novca, a u prethodnim pasusima sam govorio o dobročinstvu, upitajmo se da li postoji danas u Srbiji neko ko nesebično daje svom narodu i pritom ne traži ništa za uzvrat? Da, postoji – Kraljevska porodica Karađorđević!

Od svog povratka u zemlju do danas Kraljevski par nesebično i neumorno pomaže našem narodu. Vrednost humanitarne i druge vrste pomoći koju je Kraljevska porodica obezbedila se meri stotinama miliona evra! Skoro da nema bolnice u Srbiji koja nije dobila nešto od opreme, gde se posebno ističe pomoć za porodilišta i dečije bolnice, zatim svratišta i prihvatilišta za nezbrinutu i socijalno ugroženu decu kao i razne druge ustanove… Ne sme se zaboraviti ni mobilni mamograf koji je obezbeđen sredstvima Fondacije Princeze Katarine. Stipendije za najbolje đake i studente, pokloni za najbolje maturante, prijemi za decu uoči Božića i Vaskrsa su samo deo onoga što Kraljevska porodica radi za svoju zemlju i svoj narod. A ne smemo zaboraviti ni majske poplave 2014.  – ko je prvi počeo da obilazi ugrožena područja i prihvatne centre, i da nosi pomoć ljudima koji su izgubili sve čak i onda kada su svi ostali prestali!

Ali sve to kao da nije dovoljno!? Da li zaista možemo i smemo da budemo toliko nezahvalni!? Opet se javalju dušebrižnici koji ni prstom nisu mrdnuli da nekom pomognu, osim što klikću miš na kompjuteru i ostavljaju zajedljive komentare po internetu, i kažu „Pa oni ne daju svoje pare“! Pa koliko je jada i bede u Srbiji, da se Soroš, Rokfeler, Cukerberg, Bil Gejts i svi saudijski šeici skupe, ne bi bilo dovoljno para da pomognu svima kojima je pomoć potrebna! Zato Kraljvska porodica ume da pokrene one koji imaju i da usmeri sredstva tamo gde treba! I zato, dok i sami ne uradite nešto za svoje bližnje, ne pljujte one koji rade svakodnevno! I upitajte se da li je neko od vaših ljubljenih političara uradio bar nešto približno!

Ovaj tekst ne bi bio kompletan da se ne dotaknem i omiljenog „argumenta“ dežurnih kritičara, onoga što obavezno kao po komandi pominju još od 1945. – famoznog zlata Kraljevine Jugoslavije. Ova namerno plasirana laž da je Nj.V. Kralj Petar Drugi ukrao i sa sobom u izgnanstvo poneo zlato iz trezora Narodne Banke Jugoslavije je i dalje veoma živa.

Neću sada trošiti vreme da detaljno pišem gde je tačno završilo zlato Kraljevine Jugoslavije, o tome, skoro u gram opisano, možete pročitati na strani o najčešćim pitanjima vezanim za Kraljevsku porodicu na linku  Najkraće rečeno – Kralj Petar Drugi NIJE pobegao sa zlatom! To zlato je bilo deponovano u bankama i nakon Drugog svetskog rata je, pošto je od ukupne mase odbijena vrednost savezničke „pomoći“, gde je zaračunata čak i vrednost bombi koje su na zahtev „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ bacane na srpske gradove 1944, VRAĆENO! I šta je urađeno s njim nije pitanje za Kraljevsku porodicu, to je pitanje koje treba postaviti upravo tom „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“. Zato što je on taj kome je zlato predato. Zato što je on upravljao s njim. Zato što je od tog zlata finansirana obnova zemlje nakon rata. Zato što nakon obnove nije ulagano u projekte koji mogu da po realizaciji ulaganja uvećaju i stvore novi kapital, nego je trošeno kako su komunistički „stručnjaci“ procenili da treba. Pa su u sklopu te i takve politike podizani krediti kojima je finansiran taj „lep život socijalističke Jugoslavije“ o kome mnogi i danas sa setom govore. Problem je samo što je nakon nekog vremena cena tog „lepog života socijalističke Jugoslavije“ stigla na naplatu! Pa je sad plaćamo i mi koji od tog „lepog života“ nemamo čak ni sećanja! Nego imamo sećanja na rat, inflaciju, sankcije i sve ostalo što je usledelo nakon vašeg „lepog života“… I što se ni do danas nismo oporavili od toga! Preskupa je to cena gospodo moja! Ili bolje da kažem – drugovi…  i ako mi drugovi nikad nismo bili, niti ćemo biti!

Uros Parezanovic 2

Zato ako ste nezadovoljni svojim sadašnjim životom pa iz besa i nemoći pljujete po svemu i svakome, nemojte za taj život zamerati Kraljevskoj porodici! Nemojte, pošto je ona bila izgnana i proterana iz zemlje! Pošto se, na žalost, nije ništa pitala o državnim poslovima! I pošto se sad neumorno bori da sve te posledice tog „lepog života“ koje osećamo sanira i da pomogne svom narodu!  A adekvatna adresa za žalbe je takozvana „Kuća cveća“. Pravi krivac leži tamo.

Konačan oporavak od sve te komunističke „lepote“ će doći tek onda kada se sve nepravde isprave! Kada Kralj dođe na mesto koje mu pripada- na presto Srbije!  Zastanite malo i razmislite, kada sad kao, kako to republikanci vole da kažu, običan građanin (kome su tek skoro formalno vraćena građanska prava), toliko pomaže i toliko čini za narod i zemlju, koliko će tek mnogo moći da učini kada bude krunisani Kralj!

   

Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar Izvršnog odbora i šef resora za promotivne aktivnosti Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija