У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – “О финансирању Краљевске породице“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Испровоциран (најблаже речено) бројним лажима, клеветама, неистинама и полуистинама које се скоро свакодневно пласирају од стране противника Краљевске породице, осетио сам потребу да један текст посветим и том фамозном државном (не)финансирању породице Карађорђевић, као и сродним темама везаним за „тај проклети новац“. У свакој расправи се, као по команди, обавезно потегне прича да је Њ.К.В. Престолонаследник Александар „паразит који се издржава од народних пара“.
Као контра-аргумент на ове лажне наводе, често умем да одговорим са следећом реченицом – да сам спреман да сваком ко има доказ да је и један једини динар њиховог новца отишао на финансирање Карађорђевића, ја лично рефундирам тај износ! Али доказа нема! Зашто? Зато што се Краљевска породица Карађорђевић НЕ ИЗДРЖАВА из републичког буџета! Из буџета се финансира 250 посланика у републичком Парламенту; Влада Републике Србије; финансирају се државне фирме и институције; финансирају се председник и сви бивши председници (о овом „предивном“ републиканском систему где народ издржава целу плејаду претходних шефова државе сам већ писао у тексту „Зашто је монархија јефтинија од републике“ који можете прочитати на линку) и још многи други. Сви они добијају новац који се убира од пореских обвезника, али Краљевска породица није међу њима.
Да видимо сад шта је то што породица Карађорђевић добија од државе? Држава даје новац за одржавање Дворског комплекса, који је бесправно отела Карађорђевићима 1945. године. Држава даје средства, и то вишеструко недовољна, за одржавање сопствене имовине, до које је додуше дошла отимачином, а не за издржавање Краљевске породице Карађорђевић!
Краљевски и Бели Двор су изграђени личним средствима Kраља Александра Првог, а не државним новцем, како би породица Карађорђевић добила свој приватни дом у Београду и тако оставила Стари Двор да буде само званична резиденција у којој би се обављани државни послови. (Овде се обавезно потегне још једно питање – „А одакле Краљу Александру паре?“ али на то ћу одговорити нешто касније).
Комунисти су 1945. године нелегално отели и Дворски комплекс и остатак имовине Карађорђевићима. 2000. године је Њ.К.В. Престолонаследнику Александру само враћено право да живи у Дворском комплексу, а није му враћено и право својине, тако да је он данас подстанар у рођеној кући. Сваки динар који држава издвоји за одржавање Двора, она издваја за сопствену имовину, до које је, опет понављам, дошла нелегалним путем. У међувремену је Дворски комплекс добио и статус споменика културе тако да је Влада Србије и са те стране дужна да издваја средства за одржавање Краљевског Двора.
Како државна средства данас једва покривају текућа одржавања комплекса, Престолонаследник Александар је током свих ових година од свог повратка у земљу уложио велики износ својих личних средстава како се ово здање буквално не би распало и како би било употребљиво (стално се намерно заборавља да је управо Престолонаследник Александар први отворио Дворски комплекс за народ, до његовог доласка то је био забрањени град, и да тек од повратка породице Карађорђевић у лепоти овог здања могу да уживају сви. А корист од отварања Двора имају многи, од Туристичке организације Београда, до саме државе преко пријема, састанака, стручних конференција и конгреса итд.) А о катастрофалном стању у коме се налази ово здање је управо канцеларија Престолонаследника Александра у више наврата обавештавала јавност. А сви душебрижници који ће питати „Па зашто он сам не поправи и рестаурира све то што пропада“, теба да знају да управо статус споменика културе спречава било какве радове без одобрења одговарајућих државних установа.
До измене оваквог стања ствари може доћи само онда када надлежне институције врате сву бесправно одузету имовину њиховим законитим власницима! А свима који тврде да Двор не треба вратити онима којима по праву и припада, само могу да поставим следеће питање:“Како би сте се сви ви осећали, да вам неко упадне у кућу са пушком, истера вас одатле, уништи уметничке предмете огромне вредности, не улаже у одржавање куће скоро ништа пар деценија, а онда вам каже:“Ево можете да се вратите да живите као подстанари у сопственој кући!“ Не звучи баш правично, зар не?
И додао бих још само да по мом мишљењу држава породици Карађорђевић поред повраћаја имовине мора и да надокнади 55 година на име ренте, пошто су бесправни станари толико дуго живели у њиховој дедовини!
А да се сад осврнемо и на то фамозно питање „Одакле Краљу Александру Првом новац за изградњу Дворског комплекса?“ Исто тако се можемо упитати и одакле Кнезу Милошу, Кнезу Михаилу, Коларцу, капетан Миши, Ђоки Влајковићу и другим веома имућним људима из неког ранијег доба које данас памтимо као задужбинаре! Одакле њима богатство? – одатле што су знали и умели да стекну, али и да то стечено поделе с народом!
Карађорђевићи нису тикве без корена, још од Карађорђа су имали сопствену имовину, одвојену од државне, коју су умели да увећају. Ни Карађорђе када је изабран за Вожда није био гоља у подераним опанцима и одрпаном гуњу, него угледан и за то време имућан домаћин! Али домаћин који је и тад умео да сопствено благостање подели с народом – Први српски устанак је требало финансирати, ни оружје ни муниција за војску нису бесплатни, а средства су издвојили управо Карађорђе и други знаменити Срби тог доба. Такав је случај и са оним другим великанима чијим се задужбинама из каснијих мирнодопских периода и данас поносимо.
Многе велике породице имају своје послове и улагања која доносе добит, а која народу делују имагинарно, зато што нису везани за класичан посао од 7 до 15 часова. Не треба заборавити ни имовину коју је Краљу Александру у мираз удајом донела Краљица Марија, а која је била значајна и која је исто тако подељена с народом! Велика Краљица Мајка чије се име везивало уз добротворне балове, установе и фондове за помоћ сиромашнима, деци без родитеља, старима и немоћнима, за „Коло српских сестара“, домаћинске школе за самохране мајке и девојке са села, помогла је и да се изгради Дечја клиника у Тиршовој улици и Институт за онкологију као и студентски дом за девојке који данас неправедно носи назив „Вера Благојевић“. То је само мрвица од онога што су Карађорђевићи током година дали српском народу, која показује да су и те како умели да стекну. Ето одакле новац за изградњу Дворског комплекса!
Али, намеће се једно друго питање – одакле толики анимозитет у народу према људима који су на поштен начин дошли до иметка!? Кад неко на непоштен, бесправан начин дође до богатства, нормално је и људски да се према таквој индивидуи осећа одбојност па чак и мржња, али изгледа да смо заборавили да постоји и друга страна медаље, да има и оних који својом способношћу постају имућни. Па и народна мудрост је током векова говорила да „ко умије њему двије“, али изгледа да је 60 година заражености вирусом комунизма поништило све оно што је раније важило! Јер за време црвене диктатуре је пропагирано да сви треба да имају подједнако мало, а у реалности мало је имао народ а много су имали само они који су отели оно што су други стекли својим радом! Народу је годинама испиран мозак о једнакости у друштву, немању класних разлика, док су приватна својина и стицање капитала анатемисани, а они предратни домаћини који су деценијама стицали иметак проглашени за кулаке и ненародне елементе и одузимана им је имовина. Е док су се тако понашали према онима који су знали како се тешким радом зарађује и увећава имовина, другови и другарице из врха комунистичке партије су и те како умели да уживају у имовини тих истих „ненародних елемената“, вођени својом добро познатом крилатицом „своје нећу, туђе „дизам“, то се зове комунизам“. Е тако је створена свест у народу да је по аутоматизму свако ко има лопов. Тако би се вероватно односили и према већ наведеним великанима – Коларцу, капетан Миши и осталима, само да су неким случајем живели у доба када су комунисти владали. Па се запитајмо сада, како то да су сви највећи народни добротвори као по правилу из доба пре 1945? Из доба Краљевине? Да ли је то случајност, процените сами…
А како се текст тиче финансија и новца, а у претходним пасусима сам говорио о доброчинству, упитајмо се да ли постоји данас у Србији неко ко несебично даје свом народу и притом не тражи ништа за узврат? Да, постоји – Краљевска породица Карађорђевић!
Од свог повратка у земљу до данас Краљевски пар несебично и неуморно помаже нашем народу. Вредност хуманитарне и друге врсте помоћи коју је Краљевска породица обезбедила се мери стотинама милиона евра! Скоро да нема болнице у Србији која није добила нешто од опреме, где се посебно истиче помоћ за породилишта и дечије болнице, затим свратишта и прихватилишта за незбринуту и социјално угрожену децу као и разне друге установе… Не сме се заборавити ни мобилни мамограф који је обезбеђен средствима Фондације Принцезе Катарине. Стипендије за најбоље ђаке и студенте, поклони за најбоље матуранте, пријеми за децу уочи Божића и Васкрса су само део онога што Краљевска породица ради за своју земљу и свој народ. А не смемо заборавити ни мајске поплаве 2014. – ко је први почео да обилази угрожена подручја и прихватне центре, и да носи помоћ људима који су изгубили све чак и онда када су сви остали престали!
Али све то као да није довољно!? Да ли заиста можемо и смемо да будемо толико незахвални!? Опет се јаваљу душебрижници који ни прстом нису мрднули да неком помогну, осим што кликћу миш на компјутеру и остављају заједљиве коментаре по интернету, и кажу „Па они не дају своје паре“! Па колико је јада и беде у Србији, да се Сорош, Рокфелер, Цукерберг, Бил Гејтс и сви саудијски шеици скупе, не би било довољно пара да помогну свима којима је помоћ потребна! Зато Краљвска породица уме да покрене оне који имају и да усмери средства тамо где треба! И зато, док и сами не урадите нешто за своје ближње, не пљујте оне који раде свакодневно! И упитајте се да ли је неко од ваших љубљених политичара урадио бар нешто приближно!
Овај текст не би био комплетан да се не дотакнем и омиљеног „аргумента“ дежурних критичара, онога што обавезно као по команди помињу још од 1945. – фамозног злата Краљевине Југославије. Ова намерно пласирана лаж да је Њ.В. Краљ Петар Други украо и са собом у изгнанство понео злато из трезора Народне Банке Југославије је и даље веома жива.
Нећу сада трошити време да детаљно пишем где је тачно завршило злато Краљевине Југославије, о томе, скоро у грам описано, можете прочитати на страни о најчешћим питањима везаним за Краљевску породицу на линку Најкраће речено – Краљ Петар Други НИЈЕ побегао са златом! То злато је било депоновано у банкама и након Другог светског рата је, пошто је од укупне масе одбијена вредност савезничке „помоћи“, где је зарачуната чак и вредност бомби које су на захтев „највећег сина наших народа и народности“ бацане на српске градове 1944, ВРАЋЕНО! И шта је урађено с њим није питање за Краљевску породицу, то је питање које треба поставити управо том „највећем сину наших народа и народности“. Зато што је он тај коме је злато предато. Зато што је он управљао с њим. Зато што је од тог злата финансирана обнова земље након рата. Зато што након обнове није улагано у пројекте који могу да по реализацији улагања увећају и створе нови капитал, него је трошено како су комунистички „стручњаци“ проценили да треба. Па су у склопу те и такве политике подизани кредити којима је финансиран тај „леп живот социјалистичке Југославије“ о коме многи и данас са сетом говоре. Проблем је само што је након неког времена цена тог „лепог живота социјалистичке Југославије“ стигла на наплату! Па је сад плаћамо и ми који од тог „лепог живота“ немамо чак ни сећања! Него имамо сећања на рат, инфлацију, санкције и све остало што је уследело након вашег „лепог живота“… И што се ни до данас нисмо опоравили од тога! Прескупа је то цена господо моја! Или боље да кажем – другови… и ако ми другови никад нисмо били, нити ћемо бити!
Зато ако сте незадовољни својим садашњим животом па из беса и немоћи пљујете по свему и свакоме, немојте за тај живот замерати Краљевској породици! Немојте, пошто је она била изгнана и протерана из земље! Пошто се, на жалост, није ништа питала о државним пословима! И пошто се сад неуморно бори да све те последице тог „лепог живота“ које осећамо санира и да помогне свом народу! А адекватна адреса за жалбе је такозвана „Кућа цвећа“. Прави кривац лежи тамо.
Коначан опоравак од све те комунистичке „лепоте“ ће доћи тек онда када се све неправде исправе! Када Краљ дође на место које му припада- на престо Србије! Застаните мало и размислите, када сад као, како то републиканци воле да кажу, обичан грађанин (коме су тек скоро формално враћена грађанска права), толико помаже и толико чини за народ и земљу, колико ће тек много моћи да учини када буде крунисани Краљ!
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар Извршног одбора и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
