У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст госпођице Стефане Стојковић – „Православље“.
Пре много, много година једно мало племе настани се на брдовитом Балкану. Било је то једно поносно племе на челу са храбрим ратником Стефаном Немањом. Тај храбри ратник сазида велику кулу, кулу што поносно стоји насред Балкана. Назва је Србијом. Његов син виде да тој кули недостаје нешто што би је очврснуло и не би дозволило да је савладају ветрови са истока и запада. Једини он виде да ту недостаје вера. И почеше се Срби крстити са три прста, примише веру православну.
Од тада је прошло много векова. Векови моћи и векови страдања. Границе Србије су се мењале, као и владари. Моћ земље Србије је јачала, али и слабила. Историја пуна части и победних фанфара. Али и голгота српског страдања… Било је великих битки, али и стравичних пораза. Али једна ствар је увек остајала. И то је једина ствар која је овај мали, пркосни народ и одржала кроз векове, а то је православље. Можда се питате како је то могуће? Одговор лежи у врлинама правих Срба, а то су љубав, нада и вера. Те врлине наследили смо од наших славних предака. Та љубав према људима, нада у вечни живот и вера у Бога основни су закони православља.
Међутим, у хаотичној садашњици, многи су Срби заборавили то и све више намећу за своје божанство погрешне ствари, као што су новац, слава и власт. Савремени хришћани су се уплашили од ратова, револуција, страдања… Данас људи кажу: „Не верујем у Бога, већ само у оно што очима видим. Верујем у здрав разум.“ А када бисмо их питали да нам покажу тај здрав разум не би знали ни шта је то. Понекад се човеку безбожнички пут чини као прави пут. А када би само могао да види крај тог пута… Заборави човек да му је вера потребна да би се могао надати, а нада да би могао опстати у окрутном свету. У овој данашњици наша вера се куша као трска што се ветровима љуља. Кушања су као ветрови. Слабу веру ишчупају, а јаку још више ојачају. Наше православље има јаке корене. Не да се лако ишчупати. Чак ни када су нам претили, ми смо главу дали, али српско православље никад издали нисмо. Православље је снага! Моћ нашег народа. Крст часни који нас штити од злих сила. Православље је мала воштаница што у манастиру гори, кандило поред иконе у нашем дому, бројаница на руци малог детета… Православље је сила која је ту да нас оснажи када изнемогнемо. Једна светлост која нашу душу, помрачену животним страстима, просветљава. То је милост према немилосрднима, опроштај грешницима. Наша вера забрањује да будемо шпијуни туђих греха. Она налаже да будемо само судије својим греховима. Православље свима нуди спас и уточиште. Православље је љубав! Православац може бити само онај ко затвори очи, верује истински и срцем гледа. Ипак се само срцем јасно види. Борба против сваког зла. Али не борба ватреним оружјем, топовима и бомбама. Већ оружјем православља, оружјем мудрости, молитвом, часним крстом, храброшћу и оклопом правде. Е та борба, то је православље!
Дух српског православља и данас живи. Гори као вечни пламеним у сваком српском срцу. Докле год гори том јачином неће Србима понестати снаге на путу страдања до спасења. Нема пречице до царства Господњег. Али нека. И Исус је страдао. Кад не би било тог пута страдања ни мученици не би просијали, ни верници не би добили венце победе. Пут Господњи је посут трњем. Нико се не уздиже ка небесима живећи лагодно. Проћиће дани плача, голготских искушења, српског страдања… Па ће на српској њиви засијати сунце васкрсења!
Православље је највредније благо у нас Срба! Моћ која нас брани од злих сила окрутног света. Део наше душе. Бели голуб који кад замахне крилима умири нашу душу пометену.
Aутор текста – г-ђица Стефана Стојковић, чланица Удружења Краљевина Србија, Градски одбор Ниш
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments