У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Новице Стевановића, генералштабног пуковника у пензији – „ Командовање југословенског краља Петра II септембра 1944. год. – Врховни командант није претпочинио Ђенерала “.
(Први текст пуковника Стевановића на ову тематику прочитајте на ЛИНКУ )
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Командовање југословенског краља Петра II септембра 1944. год.
ВРХОВНИ КОМАНДАНТ НИЈЕ ПРЕТПОЧИНИО ЂЕНЕРАЛА
Када је британски премијер Черчил схватио да неће успети партизанско-савезничка ваздушно-копнена операција, замаскирана “Ратвиком” – наводно уништавање немачких снага које су се повлачиле из Грчке, да порази јединице ЈВуО у Србији, и заузме Београд, наредио је свом министру Идну да припреми текст за јавно обраћање краља Петра II “народима Југославије” не би ли тако дезоријентисао, и деморалисао, мобилисане снаге и изазвао њихов прелазак код партизана и тиме ослабио оштрицу “општенародног устанка”. Имајући тако писмо Југословенског монарха својеручно писано с пуно емоција, молећи да помогне у вези венчања с грчком принцезом Александром, с којим га је уцењивао, Черчил је ултимативно захтевао да 12. септембра 1944. краљ Петар лично прочита већ припремљени текст на британском радију Би-Би-Сију, који у целини гласи:
“Драги моји Срби, Хрвати и Словенци, У овим судбоносним и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници с једне стране, а америчке и британске с друге стране, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом. Са мојим пуним знањем и одобрењем, Краљевска влада Ивана Шубашића закључила је важне и корисне споразуме са том нашом народном војском, која је једнодушно призната, подржавана и помагана од наших великих Савезника, Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Држава Америке.
Само тако уједињени у борби, моћи ћете сачувати неукаљану част и славу Југославије и завршити коначном победом најлепшу легенду храбрости и љубави за слободу, којом сте до сада задивљавали свет. Ваша братска слога и јединство разбиће све непријатељске планове, а наша Отаџбина дочекаће тешко заслужену слободу и упутиће се срећнијој будућности мира и правде у кругу Уједињених народа и целог слободољубивог човечанства.
Сви они, који се ослањају на непријатеља против интереса свога властитога народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига, ни пред народом ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне, којом се покушавало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу.
Клањајући се жртвама, поздрављајући нашу борбу и одајући захвалност нашим Великим Савезницима, позивам вас да свесрдно поздравите победоносне савезничке армије, које би дошле да вам пруже помоћ у потпуном извојевању ослобођења наше земље. Живела наша велика слободна федеративна Југославија!”
Дакле, не помињући име генерала Михаиловића, његову функцију и уставне снаге ЈВуО, краљ Петар као да је имао у обзир Устав Краљевине Југославије, чл. 29, у којем се каже да је “Краљ врховни заповедник све војне силе”, што значи да је Војска (ЈВуО) већ уставни чинилац, док “Народноослободилачка војска”, под “маршалом Титом,” није па на тај начин жели да јој апелом (командовањем) потврди легитимност, који је добила споразумом јуна 1944. године, када је под притиском Черчила већ био “одобрио” први “Споразум Тито-Шубашић”. Тада за британску агенцију БУП (The British United Press) Краљ је изјавио да ће се “Михаиловићу дати налог да почне борити се против Немаца”. Али и треба знати да пре повратка из Каира у Лондон (средина марта 1944), Краљ је по капетану Владисављевићу послао једно својеручно емотивно писмо писано Черчилу, молећи га да помогне у вези женидбе с грчком принцезом Александром, и, коме је добро дошло да може уцењивати Краља кад запне у свом науму довођења комуниста на власти после договора са Стаљином августа 1942. године. Претпостављајући да нешто није у реду, из штаба ВК ЈВуО уследило је “Ванредно саопштење свему народу, свима четничким јединицама и борцима: Његово Величанство Краљ Петар II спречен је у вршењу својих краљевских дужности и није у могућности да слободно да своју реч…”
Међутим, пошто је почетком септембра 1944. генерал Михаиловић наредио мобилизацију коју је припремао још од прве директиве Британске владе маја 1943. године о будућим заједничким операцијама, и тиме блокирао партизанско-савезничке офанзивне снаге, у његов Штаб долази немачки дипломатски чиновник Рудолф Штеркер (16.9.1944) и нуди капитулацију свих снага Вермахта на Југоистоку. Немци су тражили “само 300 америчких падобранаца” који би били присутни у штабу генерала Михаилвовића да би симболично примили предају. Маршал фон Вајкс имао је тада под својом командом групу армија “Е” у Грчкој и Албанији и групу армија “Ф”у Југославији, око 26 дивизија. Будући да се војни део Черчилове специјалне операције ближио крају, али и краху, на сцену ступа Стаљин, који наређује партизанском маршалу Титу (18.9.1944) да се искраде с Виса и тајно допутује у Москву и на тај начин обезбеди “легитимност” упада (22.9.1944) Црвене армије у Србију. Рекло би се – каква штета, јер да су Савезници прихватили капитулацију снага Вермахта на југоистоку Други светски рат у Краљевини Југославији био би завршен до краја септембра 1944. године.
Извори: Капетан Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Слободна трибуна, Париз, 1982; Б. Глигоријевић, Краљ Петар II Карађорђевић (1923–1970), Завод за уџбенике, Београд, 2011; Савезнички одстрел Ђенерала, Удружење ЈВУО, Београд, 2014); Р. и Ж. Л. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл, САД, 1981; Војни архив: 30/1, К-15; 3/1-8, К-290…
Аутор текста – Новица Стевановић, генералштабни пуковник у пензији
