У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Новице Стевановића, пуковника у пензији – Злослутно тумачење “Вештине ратовања Вожда Карађорђа”.
Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Једина стратегијска офанзива, коју је вожд Карађорђе као изборни србски краљ после династије Немањића успешно започео ради ослобођења од турске окупације, отпочела је с пролећа 1809. године. Тако је у првој половини марта, посланик Павле Поповић, који се налазио у штабу у Јашу код главнокомандујућег руском савезничком дунавском армијом, под кнезом Прозоровског, обавестио Вожда и Совет да ће царска Русија ускоро покренути ратне операције против Турске.
Почетком априла, руски конзул у Београду, Родофиникин, дошао је у Совет (који је имао функцију генералштаба), и пред његовим члановима и Карађорђем, прочитао писмо кнеза Прозоровског “да војинство руско прелази већ преко Дунава, у Болгарију, да ће једно одељење Руса преко Видина ући у Србију, а други корпус руске војске, из Мале Влашке, да ће Србима у помоћ доћи… и да Срби ударе на Турке што скорије на све стране”.
Тако је србски Вожд добио сигнал за почетак реализације стратегијског операцијског плана и наредио следећи операцијски развој:
Снаге под командом војводе Јакова Ненадовића (корпус од 8.000 људи) подељене између Луке Лазаревића (4.000 бораца у два одреда), дејствују према Јањи и Бијељини и Симе Марковића (око 4.000 војника, такође у два одреда), наступају у правцу Сребренице;
Снаге под командом вожда Карађорђа (комбиновани корпус од 8–10.000 људи у пет одреда и 10 топова) ка Сјеничко-пештерској висоравни и Црној Гори и Херцеговиини;
Снаге под командом војводе Милоја Петровића (корпус од 18.000 људи, у шест одреда и батаљон регуларне војске), наступају на моравском (цариградском) правцу (шири рејон) источно од Ниша;
Снаге под командом војводе Миленка Стојковића (одред – 5.000 бораца) ка истоку (тимочким правцем) и у сусрет руским трупама и
Резерва, 2.000 бораца, код Делиграда.
Новопазарски турски гарнизон, појачан са 10.000 људи, представљао је озбиљну претњу за реализацију Карађорђеве стратегијске офанзиве за ослобођење србских области некадашњег немањићког царства. Стога је Вожд одлучио да предухитри непријатеља и најпре ослободи Сјеницу. Наредио је војводи Антонију Ристићу (Пљакић) да поседне положаје близу Новог Пазара и демонстративно напада на Турке не дозвољавајући им да садејствују снагама у сјеничком гарнизону.
Карађорђе је са војводама Вулом Илићем, Миланом Обреновићем, Вујицом Вулићевићем и Лазаром Мутапом и комбинованим корпусом, око 10.000 војника (500 коњаника), и 10 топова, средином априла, отпочео наступање из ширег рејона Ужица. Пошао је путем од Анђина Брода ка превоју планине Јавор, крећући се кроз дивљи планински предео испресецан дубоким речним јаругама. Пут је остао у народном сећању као Карађорђев пут. Упркос свим тешкоћама, маршруту од 110 км савладао је за седам дана.
У исто време непријатељски гарнизон у Сјеници имао је неколико хиљада војника. Са запада, из Босне, наступао је Скопљак-паша са 15.000 војника, док је на истоку, у утврђеном Пазару, већ било сконцентрисано 12.000 људи са 10 топова и с југа, из Пећи, очекивао се Нуман-паша са 6.000 војника и јаком коњицом.
Карађорђе је артиљерију оставио у Кладницу и изненада избио надомак Сјенице. После краћег извиђања, и одређивања положаја за топове, упутио је непријатељу позив да се преда. Желећи да што пре овлада гарнизоном, Карађорђе није чекао да му стигне артиљерија, него је послао добровољце да се приближе капији утврђења и запале је. Међутим, због јаке пушчане ватре са бедема задатак нису могли обавити. У међувремену пристигла је артиљерија па је Вожд подигао још четири топовска положаја и гарнизон ставио под ватреном контролом. Од топовске ватре две градске капије биле су разваљене. У жестоком налету војске, који је потом уследио, погинуо је заповедник гарнизона Аџи-бег Чавић са 1.000 војника. И поред тога непријатељ се и даље упорно бранио, и није хтео да се преда, вероватно рачунајући на ускору помоћ из оближњих гарнизона.
У међувремену Вожд је добио извештај од извиђачког одељења да се Сјеници са запада приближава један батаљон војника босанских Турака (снаге Скопљак-паше), да маршују без осигурања, “као у мирно доба”. Он је наредио да се постави заседа и непријатељ неутралише, што се убрзо и догодило! Када је потоњи командант сјеничког гарнизона сазнао о пропасти помоћи коју је очекивао од Скопљак-паше, одлучио је да се преда. Тако је дошло до преговора и отпочела је реализација договора о чему нема потпуних информација!
Али, док се реализовао договор (средина маја 1809) о поступању турског живља у Сјеници (“испраћај на ћабу да више не дођу”), Карађорђе је добио поруку да хитно дође у Топлу где га је чекао руски конзулу Родофиникин. Он је то одмах учинио, али се вратио баш у моменту када су сјенички Турци обавештени да им се приближава Нуман-паша из Пећи, па су одлучили да прекрше договор! Шта се, потом, даље догађало, у одсуству ширих информација, ја сам у својој аутрорској књизи “Вештина ратовања вожда Карађорђа” у фусноти дао текст из фусноте Антонија Протића (“Сведочанства, Бојеви на Суводолу и Новом Пазару”, стр. 178-181), у којој стоји записано:
“Када су турске главешине у Сјеници чуле да нема Карађорђа међу утврђеном српбском војском у пољу, недалеко од града, решиле су да прекрше договор и од поражене војске формирају неколико батаљона и нападну на Србе. Један од мотива је вероватно био и што се ускоро очекивала војска Нуман-паше. Стицајем околности изабран је дан управо када се Карађорђе вратио. Прво на удару било је утврђење команданта поп-Милосава. Он се био уплашио и отрчао за помоћ код војске, која се одмарала у позадини, и стигао управо у време када се вратио Карађорђе. Када га је саслушао, Вожд му је наредио: “Иди ти, попо, тамо међу људе, и чекајте добро из шанца, а ето мене.”
Карађорђе је одмах организовао нападни поредак. Непријатељ је у међувремену напао на поп-Милосава. Спазивши Карађорђеву војску, која им је зпретила ударом у бок, Турци оставе шанац и окрену се сви на Карађорђа. “Овде их дочекају регуларни наши солдати постојано, и како проспу један плотун, и други, они се ускомешају. На то Карађорђе повиче – Јуриш, јунаци! Где се наклопе наши коњаници, а утеку турски и пешак сасвим остане на пољу. Карађорђе је заповедио да се главе донесу у Сјеницу. И тако сврши се овај бој. Главе су донели, но није било доста кочића да се све понабију, већ су онако намештене у параду, а числом ако ће једна мање од 2.500. Овде је наших мало погинуло у овом сраженију.”
У делу “Вожд Карађорђе”, Р. Љушић, 1995, стоји да је Карађорђе “Сјеничку варош освојио лако, без губитака, почетком маја… Јуриши на Сјенички град нису били успешни иако су србске трупе биле бројне. Вожд је, потом, уговорио са муслиманима да напусте утврђење и оду где хоће, гарантујући им безбедност. Када су 9. маја Сјеничани пролазили кроз шпалир српских војника, неко је, без вождовог знања, напао турску претходницу, после чега је настао покољ. Погинуло је око 150 муслимана. Међутим, устаници нису одржали реч ни други пут. Трећи покушај био је успешан. Вожд (после повратка из Топле) освануо је у Сјеницу 5. јуна, уочи самог турског напада. Карађорђе је одбио нападе, одсекавши више од 100 муслиманских глава, а рањених је било да им се ни броја не зна”. Дакле, није јасно шта је то “турска претходница” (вероватно батаљон из Нове Вароши, али се онда поставља питање шта је било са главнином?) и какав је то био “турски напад” за време изласка становништва из града!
Аустријски генерал Гофман, из тог времена, као аутор дела “Велики вожд Карађорђе”, не помиње бој на Сјениици, већ само Нови Пазар, који се, такође предао Карађорђу, а тако исто и Гедеон Маретић, у “Историји српске револуције 1804-1813”. Док у издању “Европа и Српска револуција 1804-1815” стоји да је “Карађорђе писао да је он сам кренуо тамо где је најтврђе, у Арнаутлук и Херцеговину, да је заузео Сјеницу. Из Тополе је кренуо 18. а у Сјеници стигао 24. маја. Карађорђе из Сјенице пише генералу Исаеву, који је тада био у Крајови, 30. маја, да се спрема да нападне Пазар…”
Међутим, на страници FB-профила од 16. фебруара 2018. године, (https://www.facebook.com/StariDedoNP/ под насловом КАРАЂОРЂЕ И ГЕНООЦИД У СЈЕНИЦИ, позивајући се на наведену фусноту, коју сам претходно цитирао у својој књизи ВЕШТИНА РАТОВАЊА ВОЖДА КАРАЂОРЂА, написано је дословно: “Нечасно и злочиначко освајање Сјенице од стране Карађорђа освједочио је Антоније Протић, у једној фусноти, коју је написао 23. априла 1809. године, а у којој каже да су Срби прекршили часну обавезу, и ‘по предаји града, добровољно разоружане људе, голоруке жене и нејач, плотунима побили одмах по изласку из града, а главе им натакли на врбово коље…’ (давши оцену да) ‘човек који је починио геноцид над Бошњацима у Сјеници 1809. подједнако оном који је починио Ратко Младић у Сребреници 1995. године’”!
Поставља се питање због чега аутор није доследно цитирао наведену фус-ноту и у историјску науку иводи ненаучне чињенице, замењујући тако израз “ослобођење” националне територије изразом “освајање”; затим, назив “окупаторска војска” замењује изразом “бошњаци”, који је тада у то време био србски назив за босанске Србе који су прихватили ислам и службу окупатору. Затим се уводи израз “геноцид”, који је формулисан тек век и по касније у Уједињеним нацијама и, четврто, вожда Карађорђа, изборног краља и родоначелника династије Карађорђевић у континуитету монархије после династије Немањића који је храбро најавио повратак србске круне на међународну сцену, упоређује с једним другим Србином, Ратком Младићем, од после готово два века, о коме историја тек треба да одреди свој суд! Може ли тако, наопако, терминологија дневне политике да уђе у науку као научне чињенице!?
Као да историјска дистанца није исказала нека решења којих је, у ствари, било, а која се не могу заобићи уколико се тежи научном сазнавању историје ратне вештине. Ево два примера која се не могу олако заобићи у овом случају.
Песник Омер-бег Сулејманпашић Скопљак (1870- 918), je чукунунук Сулејман-паше Скопљака, који је најсуровије владао Београдским пашалуком после гажења Мировног букурешког споразума између Русије и Турске 1812. године у ком је тч. 8 предвиђала неку врсту аутономије у Карађорђевим границама ослобођене Србије. Он је после преиспитивања својих корена сазнао истиниту чињеницу због које је, потом, написао песму “Српству”. Велика породица Скопљака, према Омер-беговим речима, води порекло од босанског властелина Михаила, господара Веселе Страже, код Бугојна. У средњем веку та област је била позната под именом Ускопље, од којег и потиче доцнији назив Скопље (има назив и Босанско Скопље да би се разликовала од Скопља у Македонији).
СРПСТВУ
Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Србство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.
Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.
Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;
Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.
Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.
Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Србство, душо моје душе!
Извор: “Зора”, 1897, бр. 2, стр. 1; (www.njegos.org/litera/omer-beg.htm)
Други пример је од пре две године. Наиме, потомак Скендер-бега Бушатлије после пет векова вратио се (24. јула 2016) својим коренима и православљу. Он каже: “Вратио сам се коренима након пет векова колико дуго смо били исламизирана породица. Не мислим да је то нешто необично, јер сам се вратио тамо где смо раније припадали”! Потомак Станка Скендер-бега Црнојевића, и Махмут-паше Бушатлије, вратио се на Сретење Господње, 15. фебруара 2016, у православну веру. Он је, како је саопштено из Митрополије црногорско-приморске, на крштењу добио име Станко, а свети чин примио је у цетињској цркви на Ћипуру, на гробу Ивана Црнојевића.
То је готово 100 година од претходног, Скопљаковог, примера!
Извор: “Блиц”, 24. јула 2016. године.
Aутор текста – господин Новица Стевановић, пуковник у пензији
