U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Novice Stevanovića, pukovnika u penziji – Zloslutno tumačenje “Veštine ratovanja Vožda Karađorđa”.
Tekstovi u rubrici „Lični stav“ predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Jedina strategijska ofanziva, koju je vožd Karađorđe kao izborni srbski kralj posle dinastije Nemanjića uspešno započeo radi oslobođenja od turske okupacije, otpočela je s proleća 1809. godine. Tako je u prvoj polovini marta, poslanik Pavle Popović, koji se nalazio u štabu u Jašu kod glavnokomandujućeg ruskom savezničkom dunavskom armijom, pod knezom Prozorovskog, obavestio Vožda i Sovet da će carska Rusija uskoro pokrenuti ratne operacije protiv Turske.
Početkom aprila, ruski konzul u Beogradu, Rodofinikin, došao je u Sovet (koji je imao funkciju generalštaba), i pred njegovim članovima i Karađorđem, pročitao pismo kneza Prozorovskog “da vojinstvo rusko prelazi već preko Dunava, u Bolgariju, da će jedno odeljenje Rusa preko Vidina ući u Srbiju, a drugi korpus ruske vojske, iz Male Vlaške, da će Srbima u pomoć doći… i da Srbi udare na Turke što skorije na sve strane”.
Tako je srbski Vožd dobio signal za početak realizacije strategijskog operacijskog plana i naredio sledeći operacijski razvoj:
Snage pod komandom vojvode Jakova Nenadovića (korpus od 8.000 ljudi) podeljene između Luke Lazarevića (4.000 boraca u dva odreda), dejstvuju prema Janji i Bijeljini i Sime Markovića (oko 4.000 vojnika, takođe u dva odreda), nastupaju u pravcu Srebrenice;
Snage pod komandom vožda Karađorđa (kombinovani korpus od 8–10.000 ljudi u pet odreda i 10 topova) ka Sjeničko-pešterskoj visoravni i Crnoj Gori i Hercegoviini;
Snage pod komandom vojvode Miloja Petrovića (korpus od 18.000 ljudi, u šest odreda i bataljon regularne vojske), nastupaju na moravskom (carigradskom) pravcu (širi rejon) istočno od Niša;
Snage pod komandom vojvode Milenka Stojkovića (odred – 5.000 boraca) ka istoku (timočkim pravcem) i u susret ruskim trupama i
Rezerva, 2.000 boraca, kod Deligrada.
Novopazarski turski garnizon, pojačan sa 10.000 ljudi, predstavljao je ozbiljnu pretnju za realizaciju Karađorđeve strategijske ofanzive za oslobođenje srbskih oblasti nekadašnjeg nemanjićkog carstva. Stoga je Vožd odlučio da preduhitri neprijatelja i najpre oslobodi Sjenicu. Naredio je vojvodi Antoniju Ristiću (Pljakić) da posedne položaje blizu Novog Pazara i demonstrativno napada na Turke ne dozvoljavajući im da sadejstvuju snagama u sjeničkom garnizonu.
Karađorđe je sa vojvodama Vulom Ilićem, Milanom Obrenovićem, Vujicom Vulićevićem i Lazarom Mutapom i kombinovanim korpusom, oko 10.000 vojnika (500 konjanika), i 10 topova, sredinom aprila, otpočeo nastupanje iz šireg rejona Užica. Pošao je putem od Anđina Broda ka prevoju planine Javor, krećući se kroz divlji planinski predeo ispresecan dubokim rečnim jarugama. Put je ostao u narodnom sećanju kao Karađorđev put. Uprkos svim teškoćama, maršrutu od 110 km savladao je za sedam dana.
U isto vreme neprijateljski garnizon u Sjenici imao je nekoliko hiljada vojnika. Sa zapada, iz Bosne, nastupao je Skopljak-paša sa 15.000 vojnika, dok je na istoku, u utvrđenom Pazaru, već bilo skoncentrisano 12.000 ljudi sa 10 topova i s juga, iz Peći, očekivao se Numan-paša sa 6.000 vojnika i jakom konjicom.
Karađorđe je artiljeriju ostavio u Kladnicu i iznenada izbio nadomak Sjenice. Posle kraćeg izviđanja, i određivanja položaja za topove, uputio je neprijatelju poziv da se preda. Želeći da što pre ovlada garnizonom, Karađorđe nije čekao da mu stigne artiljerija, nego je poslao dobrovoljce da se približe kapiji utvrđenja i zapale je. Međutim, zbog jake puščane vatre sa bedema zadatak nisu mogli obaviti. U međuvremenu pristigla je artiljerija pa je Vožd podigao još četiri topovska položaja i garnizon stavio pod vatrenom kontrolom. Od topovske vatre dve gradske kapije bile su razvaljene. U žestokom naletu vojske, koji je potom usledio, poginuo je zapovednik garnizona Adži-beg Čavić sa 1.000 vojnika. I pored toga neprijatelj se i dalje uporno branio, i nije hteo da se preda, verovatno računajući na uskoru pomoć iz obližnjih garnizona.
U međuvremenu Vožd je dobio izveštaj od izviđačkog odeljenja da se Sjenici sa zapada približava jedan bataljon vojnika bosanskih Turaka (snage Skopljak-paše), da maršuju bez osiguranja, “kao u mirno doba”. On je naredio da se postavi zaseda i neprijatelj neutrališe, što se ubrzo i dogodilo! Kada je potonji komandant sjeničkog garnizona saznao o propasti pomoći koju je očekivao od Skopljak-paše, odlučio je da se preda. Tako je došlo do pregovora i otpočela je realizacija dogovora o čemu nema potpunih informacija!
Ali, dok se realizovao dogovor (sredina maja 1809) o postupanju turskog življa u Sjenici (“ispraćaj na ćabu da više ne dođu”), Karađorđe je dobio poruku da hitno dođe u Toplu gde ga je čekao ruski konzulu Rodofinikin. On je to odmah učinio, ali se vratio baš u momentu kada su sjenički Turci obavešteni da im se približava Numan-paša iz Peći, pa su odlučili da prekrše dogovor! Šta se, potom, dalje događalo, u odsustvu širih informacija, ja sam u svojoj autrorskoj knjizi “Veština ratovanja vožda Karađorđa” u fusnoti dao tekst iz fusnote Antonija Protića (“Svedočanstva, Bojevi na Suvodolu i Novom Pazaru”, str. 178-181), u kojoj stoji zapisano:
“Kada su turske glavešine u Sjenici čule da nema Karađorđa među utvrđenom srpbskom vojskom u polju, nedaleko od grada, rešile su da prekrše dogovor i od poražene vojske formiraju nekoliko bataljona i napadnu na Srbe. Jedan od motiva je verovatno bio i što se uskoro očekivala vojska Numan-paše. Sticajem okolnosti izabran je dan upravo kada se Karađorđe vratio. Prvo na udaru bilo je utvrđenje komandanta pop-Milosava. On se bio uplašio i otrčao za pomoć kod vojske, koja se odmarala u pozadini, i stigao upravo u vreme kada se vratio Karađorđe. Kada ga je saslušao, Vožd mu je naredio: “Idi ti, popo, tamo među ljude, i čekajte dobro iz šanca, a eto mene.”
Karađorđe je odmah organizovao napadni poredak. Neprijatelj je u međuvremenu napao na pop-Milosava. Spazivši Karađorđevu vojsku, koja im je zpretila udarom u bok, Turci ostave šanac i okrenu se svi na Karađorđa. “Ovde ih dočekaju regularni naši soldati postojano, i kako prospu jedan plotun, i drugi, oni se uskomešaju. Na to Karađorđe poviče – Juriš, junaci! Gde se naklope naši konjanici, a uteku turski i pešak sasvim ostane na polju. Karađorđe je zapovedio da se glave donesu u Sjenicu. I tako svrši se ovaj boj. Glave su doneli, no nije bilo dosta kočića da se sve ponabiju, već su onako nameštene u paradu, a čislom ako će jedna manje od 2.500. Ovde je naših malo poginulo u ovom sraženiju.”
U delu “Vožd Karađorđe”, R. Ljušić, 1995, stoji da je Karađorđe “Sjeničku varoš osvojio lako, bez gubitaka, početkom maja… Juriši na Sjenički grad nisu bili uspešni iako su srbske trupe bile brojne. Vožd je, potom, ugovorio sa muslimanima da napuste utvrđenje i odu gde hoće, garantujući im bezbednost. Kada su 9. maja Sjeničani prolazili kroz špalir srpskih vojnika, neko je, bez voždovog znanja, napao tursku prethodnicu, posle čega je nastao pokolj. Poginulo je oko 150 muslimana. Međutim, ustanici nisu održali reč ni drugi put. Treći pokušaj bio je uspešan. Vožd (posle povratka iz Tople) osvanuo je u Sjenicu 5. juna, uoči samog turskog napada. Karađorđe je odbio napade, odsekavši više od 100 muslimanskih glava, a ranjenih je bilo da im se ni broja ne zna”. Dakle, nije jasno šta je to “turska prethodnica” (verovatno bataljon iz Nove Varoši, ali se onda postavlja pitanje šta je bilo sa glavninom?) i kakav je to bio “turski napad” za vreme izlaska stanovništva iz grada!
Austrijski general Gofman, iz tog vremena, kao autor dela “Veliki vožd Karađorđe”, ne pominje boj na Sjeniici, već samo Novi Pazar, koji se, takođe predao Karađorđu, a tako isto i Gedeon Maretić, u “Istoriji srpske revolucije 1804-1813”. Dok u izdanju “Evropa i Srpska revolucija 1804-1815” stoji da je “Karađorđe pisao da je on sam krenuo tamo gde je najtvrđe, u Arnautluk i Hercegovinu, da je zauzeo Sjenicu. Iz Topole je krenuo 18. a u Sjenici stigao 24. maja. Karađorđe iz Sjenice piše generalu Isaevu, koji je tada bio u Krajovi, 30. maja, da se sprema da napadne Pazar…”
Međutim, na stranici FB-profila od 16. februara 2018. godine, (https://www.facebook.com/StariDedoNP/ pod naslovom KARAĐORĐE I GENOOCID U SJENICI, pozivajući se na navedenu fusnotu, koju sam prethodno citirao u svojoj knjizi VEŠTINA RATOVANjA VOŽDA KARAĐORĐA, napisano je doslovno: “Nečasno i zločinačko osvajanje Sjenice od strane Karađorđa osvjedočio je Antonije Protić, u jednoj fusnoti, koju je napisao 23. aprila 1809. godine, a u kojoj kaže da su Srbi prekršili časnu obavezu, i ‘po predaji grada, dobrovoljno razoružane ljude, goloruke žene i nejač, plotunima pobili odmah po izlasku iz grada, a glave im natakli na vrbovo kolje…’ (davši ocenu da) ‘čovek koji je počinio genocid nad Bošnjacima u Sjenici 1809. podjednako onom koji je počinio Ratko Mladić u Srebrenici 1995. godine’”!
Postavlja se pitanje zbog čega autor nije dosledno citirao navedenu fus-notu i u istorijsku nauku ivodi nenaučne činjenice, zamenjujući tako izraz “oslobođenje” nacionalne teritorije izrazom “osvajanje”; zatim, naziv “okupatorska vojska” zamenjuje izrazom “bošnjaci”, koji je tada u to vreme bio srbski naziv za bosanske Srbe koji su prihvatili islam i službu okupatoru. Zatim se uvodi izraz “genocid”, koji je formulisan tek vek i po kasnije u Ujedinjenim nacijama i, četvrto, vožda Karađorđa, izbornog kralja i rodonačelnika dinastije Karađorđević u kontinuitetu monarhije posle dinastije Nemanjića koji je hrabro najavio povratak srbske krune na međunarodnu scenu, upoređuje s jednim drugim Srbinom, Ratkom Mladićem, od posle gotovo dva veka, o kome istorija tek treba da odredi svoj sud! Može li tako, naopako, terminologija dnevne politike da uđe u nauku kao naučne činjenice!?
Kao da istorijska distanca nije iskazala neka rešenja kojih je, u stvari, bilo, a koja se ne mogu zaobići ukoliko se teži naučnom saznavanju istorije ratne veštine. Evo dva primera koja se ne mogu olako zaobići u ovom slučaju.
Pesnik Omer-beg Sulejmanpašić Skopljak (1870- 918), je čukununuk Sulejman-paše Skopljaka, koji je najsurovije vladao Beogradskim pašalukom posle gaženja Mirovnog bukureškog sporazuma između Rusije i Turske 1812. godine u kom je tč. 8 predviđala neku vrstu autonomije u Karađorđevim granicama oslobođene Srbije. On je posle preispitivanja svojih korena saznao istinitu činjenicu zbog koje je, potom, napisao pesmu “Srpstvu”. Velika porodica Skopljaka, prema Omer-begovim rečima, vodi poreklo od bosanskog vlastelina Mihaila, gospodara Vesele Straže, kod Bugojna. U srednjem veku ta oblast je bila poznata pod imenom Uskoplje, od kojeg i potiče docniji naziv Skoplje (ima naziv i Bosansko Skoplje da bi se razlikovala od Skoplja u Makedoniji).
SRPSTVU
Iz mog srca, iz plamenih grudi,
iz uzdaha, iz duše i snova,
tebi, Srbstvo, moja srećo draga,
leti evo, laka pjesma ova.
Ti si nebo pred kojijem padam
i čijem se veličanstvu divim;
tebi srce, krv, misli i duša
otimlju se s ushićenjem živim.
Ti mi daješ krila sokolova,
ti me dižeš gori pod oblake,
s te visine gledam prošlost tvoju,
gledam slavu i tvoje junake;
Gledam dive pod kalpakom sjajnim,
na kalpaku perjanice vite.
Po plećima smjelih barjaktara
udaraju one zlatne kite.
Gledam, gledam, pa im letim živo,
braću ljubim u junačka čela,
a iz oka od sreće i milja
otimlje se jedna suza vrela.
Suza čista, suza nade moje,
suza jasna u sred mračne tmuše,
suza vjerna ljubavi i krvi
tebi, Srbstvo, dušo moje duše!
Izvor: “Zora”, 1897, br. 2, str. 1; (www.njegos.org/litera/omer-beg.htm)
Drugi primer je od pre dve godine. Naime, potomak Skender-bega Bušatlije posle pet vekova vratio se (24. jula 2016) svojim korenima i pravoslavlju. On kaže: “Vratio sam se korenima nakon pet vekova koliko dugo smo bili islamizirana porodica. Ne mislim da je to nešto neobično, jer sam se vratio tamo gde smo ranije pripadali”! Potomak Stanka Skender-bega Crnojevića, i Mahmut-paše Bušatlije, vratio se na Sretenje Gospodnje, 15. februara 2016, u pravoslavnu veru. On je, kako je saopšteno iz Mitropolije crnogorsko-primorske, na krštenju dobio ime Stanko, a sveti čin primio je u cetinjskoj crkvi na Ćipuru, na grobu Ivana Crnojevića.
To je gotovo 100 godina od prethodnog, Skopljakovog, primera!
Izvor: “Blic”, 24. jula 2016. godine.
Autor teksta – gospodin Novica Stevanović, pukovnik u penziji
