ЛИЧНИ СТАВ – ИЗМЕЂУ ЉУДИ И ЗВЕРИ

У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте тeкст господина Мариа Мајсторовића, председника Удружења Краљевина Србија – „Између људи и звери“

Последњих месеци сведоци смо нечега узнемирујућег што потреса свет и што представља изазов за све оно што смо до сада као људи постигли.

Тероризам…

Тај широк појам може да буде обухваћен деловањем група или појединаца али, на жалост човечанства, и држава, тј. појединаца у њиховим врховима. Основни циљ тероризма нису жртве саме по себи, већ осећај неспокојства код живих, њихова несигурност у државу, друштво, околину, комшије, жеља оних који тероришу да људи постану звери. То ускраћује друштвени живот, ствара опрезност, осећај социјалне несигурности, продубљује и јача сумње људи једних у друге, разара једно друштво у његовом основном облику…једном речју, разара цивилизацијско достигнуће једног народа. То се посебно испољава у мултинационалним државама ( какве све постају и све ће бити једног дана) где је друштво потпуно измешано, мултикултурално као што је то случај са Француском. Исто се дешава већ дуго код нас, али и у Русији, Либији, Турској, Америци…

Тероризам не познаје границе и они који мисле да страдају неки други народи зато што су заслужили или то изазвали, греше, јер они страдају као симболи онога што представљају, или као хришћани, или као муслимани, или због цивилизацијског достигнућа, или као симболи једне културе коју је свет препознао као своју…или, на корист мале групе људи којима такав хаос одговара зарад личне користи. Сви смо видели како се терористи понашају према културном благу истока из музеја држава из којих и сами потичу, колевки цивилизације, према благу и култури која припада свима нама.

Ми мислимо да немамо везе са терористима и да се они налазе негде другде али њих код нас има можда и више него у целој Француској… и још су грађани и држављани Србије. Управо јуче, један је убио два војника војске БиХ, по вери хришћанина и муслимана.

Сведоци смо и тога какво смо ми уздрмано друштво због свега тога постали. Док једни од нас саосећају са нацијом и породицама жртава које је то задесило, други, поред саосећања, благо ликују над земљом којој се то дешава, а која је била једна од оних које су нас бомбардовале. Ми нисмо никада били народ, и не желим да верујем да смо то постали данас захваљујући њима, који ликује над туђом несрећом, ко год да је у питању, јер онда су успели у својим намерама. Много смо горе ствари преживљавали и остајали људи. На пример, колико год да нас је страдало у Другом светском рату, и шта смо проживели од немачких војника, није прошло ни десет година, а наши људи су отишли у Немачку да је граде и обнављају, и да тамо изграде своје животе,и постану њен део, заједно са немачким народом . Тако је било увек уназад у историји. У рату са Бугарима, рецимо, постали смо јединствени пример народа у историји који зауставља рат на дан, пропушта конвој медицинске помоћи упућен непријатељу, и још додаје помоћ свог Црвеног крста. О томе и дан данас сведочи табла која стоји у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви која каже: „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885.“. Увек смо страдали али и остајали људи…где се показује наша вредност и начин због кога смо опстали, и опстајемо. То што, као што неки тврде, брзо заборављамо, није зато што смо заборавни већ зато што сваку муку познајемо и сваку смо већ осетили и проживели… Лако је другима памтити лош период или страшан тренутак у животу и сећати га се десет година када су само њега имали, нама се то дешава стално, ми имамо једну за другом муком, не можемо да се сетимо оне која је била јуче, а камоли оне прошле године, или пре десет. На крају, страдање мог народа ме мало подсећа и на страдање светих људи, колико год да су изазивани злом и колико год је оно појачавано, они су све више јачали веру у себе, у исправност свог понашања, и све више били људи, чиме су разоружавали оне који их нападају, баш онако како је и Патријарх Павле поручио, да будемо људи! Будимо људи и не дајмо да нас у томе поколебају појединци, групе или власти. Тероризам је болест, људскост је лек!

Свака жртва јесте велики губитак за човечанство али очување човечности нема цену. Париз је и мој град, и не само зато што тамо живе Ненад, Дали, Јелена, Ивана, Марко или отац Сава, мој је јер тамо живе добри људи, као и ми, који га представљају и који су од њега направили то што јесте, као и Београд… Тако је и у Москви, Багдаду, Триполију, Риму, ти градови припадају цивилизацији, припадају нама људима а не зверима и онима којима зверињи брлог одговара. Нису, као што се данас код нас говори, сви Французи бомбардовали Србију нити су, опет, сви Руси изашли на улице да нас подрже, многи су протестовали широм света против бомбардовања Србије, у Паризу, Њујорку, Чикагу, свуда широм света и земаља које нас бомбардују, а многи нису ни знали, нити се занимали за спољну политику својих држава, као што се ни ми не занимамо, јер смо само обични људи који гледају своје породице и како да преживе, занима нас унутрашња а не спољна политика наше земље. Колико нас зна да је наша земља увела санкције јадној и напаћеној Сирији, а Сирија ипак није гласала за пријем Косова у УНЕСКО?! Шта би на то рекли Сиријци, какви су Срби народ. Када смо то ми изашли на улице да протестујемо против рата у Сирији, у Ираку, Либији, где год страдају људи.

Протест је цивилизацијско достигнуће, други су га показали према нама, колико год да их је било, коме смо ми то данас показали?

У париским парковима, московским позориштима, лондонским метроима, багдадским музеима, врло ретко или готово никад не шетају политичари, већ обични људи, који због тога страдају.

Мој Београд, моја земља је горела због пар лоших појединаца али ће га добар народ поново подићи из пепела, као што је изградио све до сада. Људи ће га учинити бељим него икада а не боја на фасадама. Не смемо бити поводљиви и дозволити злу да нам манипулише и праве нас оним што нисмо. Париз јесте и поново ће бити светска престоница љубави и романтике, савршених вина и сирева, као и чудне супе од лука,а Београд симбол топлих људи, врхунских спортиста, гостопримства, ракије и кафана. То припада свету и не може ни једна влада да промени, нити политика, само ми људи који то осећамо и живимо.

Версај је мој, као што је храм Светога Саве, Бољшој театар, Камп Ноу стадион, Колосеум, Таџ Махал, јер сам човек и не дам га зверима.

Аутор текста – Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија

Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија